Prosveta na raskršću
Svetao primer Čačanske gimnazijePrvog septembra pokrenut je nasloženiji i najvredniji sistem u Srbiji, sa oko 835.000 učenika i oko sto hiljada nastavnika. Nakon naprasnog prekida školske godine zbog masovnih ubistava u OŠ “Vladislav Ribnikar“ i selima u okolini Mladenovca i Smedereva pokazalo se da se prosvetne vlasti nisu najbolje snašle ni u novoj školskoj godini.
Onako „preko kolena“, suvo činovnički, donete tzv. Smernice za organizovanje nastave gde su tokom prvih nedelja predviđeni razgovori i radionice na temu solidranosti, međusobnog poštovanja i vrednosti.
Kao novina uveden je predmet „Vrline i vrednosti kao životni kompas“, i sve to kao da se nastavnici i profesori nisu bavili time ranije, i sva odgovornost prebačena je na njihov teren.
I jedini koji su se usprotivili tome su profesori Čačanske gimnazije, koja nastavlja tradiciju zapčetu 1837. godine, baš kao i Šabačka gimnazija i još neke tada osnovane gimnazije. Međutim, vrline i vrednosti se prenose svetlim ličnim primerima, a nije da ih nije bilo i ranije, kao i sada, u ovom vremenu pogubljenih vrednosti. Pa tako, za primer, ostaje nepokolebljivost Miloša N. Đurića, velikog heleniste, koji nije potpisao dekret tadašnjih kvislinških vlasti govoreći da on predaje etiku a ne da svira u diple. I svoju slobodu živeo u banjičkom logoru.
I Šapčanin Mihailo Đurić osuđen je 1972. godine na zatvorsku kaznu zbog svojih stavova da se amandmnima na Ustav rastače tadašnja država Jugoslavija, što se potvrdilo u potonjim godinama.
U Šabačkoj gimnaziji pre šest godina podignuta mu je spomen-ploča, što izgleda malo koga moralno obavezuje. Upravo pred početak školske godine u toj istoj Šbačkoj gimnaziji održan je skup najviših funkcionera SNS, što nikao ne priliči ovoj najstarijoj i najznačajnijoj obrazovnoj ustanovi u Šapcu.
Baš zbog tog istog morala i vrednosti koje, eto, sada škole treba da neguju, a kakav primer daju ovi najviši predstavnici vlasti u Srbiji?! Od uništenja i privatizacije gotovo svih institucija, povezanosti sa kriminalom i korupcijom, do besramnog bogaćenja.
Primera radi Šabačka gimnazija bila je jedna od razdelnica pogubne Osme sednice CK SKS. Ovde se poslednji put pojavio Ivan Stambolić, kao predsednik Predsedništva SR Srbije, ali i predsednik Komisije za obeležavanje 150. godišnjice Šabačke gimnazije. Zna se da zbog toga Slobodan Milošević nikada zvanično nije posetio Šabac, a kasnije su svirepo ubistvo Ivana Stmbolića izvršili pripadnici Tajne a državne službe. I tadašnji direktor Šbačke gimnazije Miroslav Jovanović hrabro i dostojanstveno branio je ovu ustanovu od nasrtaja političkih jastrebova, lešinara.
U onom svakodnevom životu škola još opstaje zahvaljujući entuzijazmu prosvetnih radnika, a država, ovakva kakva je, čini sve da je unizi i baci na kolena. Ne samo zbog niskih plata koje su desetak odsto niže od proseka, nego obezvređujući značaj koji ima obrazovanje, kao najvažniji resurs jednog društva. Uostalom to su pokazale najrazvijenije zemlje, a ovde kolo vode lažni diplomci i doktoranti, osobe bez moralnih skrupula, a žedni vlasti i privilegija.
Dragan Eraković