Stanje u poljoprivredi – Svetozar Marković, diplomirani ekonomista i magistar agroekonomije
Trenutno stanje, mislim na proteklih godinu dana posmatrano bilansno kao kumulativ proizvedenih količina i viškova za izvoz, samo na prvi pogled izgleda zadovoljavajuće jer se količine iz godine u godinu povećavaju u delu primarne poljoprivrede (ratarstvo, povrtarstvo, voćarstvo) i u ovim sektorima ima značajnih viškova za izvoz, dok u sektoru stočarstva, u najboljem slučaju, imamo stagnaciju, a uglavnom pad proizvodnje (manji je broj krupne stoke sa tendencijom stalnog smanjenja – muznih krava i junadi u tovu, manji je broj reproduktivnih krmača, nedovoljan je broj genetski kvalitetnih krmača, manji je broj tovljenih svinja, dok su kod sitne stoke – ovčarstvo, kozarstvo, peradarstvo brojevi u blagom porastu). Međutim, i ova tendencija samo je na prvi pogled pozitivna, a suštinski predstavlja izbor proizvođača koji je ekonomski moguć, traži manja ulaganja u svakom pogledu (investicionom i operativno proizvodnom…) i predstavlja „sirotinjski“ izbor. Mada ekonomski analitičiri aktuelne vlasti to predstavljaju kao diversifikaciju, što jeste tačno, ali nije rezultat razvoja i zelja proizvođaca nego njihovo moranje u traženju mogućeg rešenja u borbi za opstanak.
Kada se analiza rezultata poslovanja u poljoprivredi vrši u suštinskoj formi, odnosno u kategorijama /stavkama bilansa uspeha i ostvarene zarade onda su rezultati porazavajući (većina malih PG, a ona predstavljaju 65-70% ukupnog broja, ukupnih površina i ukupne produkcije je sa gubitkom i posluje na granici egzistencije). „Makaze cena“ (neko će mi prigovoriti da koristim arhaičan izraz) nikada nisu bile nepovoljnije u odnosu na mala i srednja PG. Sa jedne strane imamo tržiste inputa, energenata i mehanizacije na koje proizvođači nemaju nikakvog uticaja (a svedoci smo kontinuiranog rasta cena svih tih kategorija troškova, čak i značajnog rasta cena koncentrovane stočne hrane….), dok sa druge strane imamo tržiste gotovih proizvoda od kojih za većinu cene formiraju u nekim berzama, a naši mali / usitnjeni proizvođači niti znaju kako berze funkcionišu, niti gde se nalaze, niti mogu da utiču na te tokove, niti preduzimaju bilo šta da mogu da utiču (ne udružuju se, ne ukrupnjavaju svoje bilanse, tražnju i ponudu…), niti im bilo ko pomaže da to mogu. Ako neko godinama iskazuje rezultat oko nule, ili u najboljem slučaju blago pozitivan rezultat logično je da je investiciono nesposoban i nije likvidan. To ga tera da se zadužuje u banci – pa su mu troškovi veći za iznos kamata koje i kada su „povoljne“ su nepodnošljive, jer šta znači „povoljno“ na gubitak ili nulu? Ili taj isti neko sve inpute, izuzev skupog goriva koje plaća u kešu, nabavlja na odloženo plaćanje, na agrorok, ili do berbe / žetve uz anticipirane troškove dobavljača kroz prinudne obračunske cene i to u vreme kada su cene poljoprivrednih proizvoda, po pravilu, najniže odnosno u vreme berbe / žetve.
Skladišta, hladnjače, silosi nisu u vlasništvu proizvođača pa on nema ni mogućnost za odloženu prodaju, ali mu se zato kaleme dodatni troškovi manipulacije, kalo-rastur, sušenje, laboratorija….
Na takvo opšte stanje se nadovezuje nedovršen, nesavršen i nedovoljno precizan sistemski „okvir“.
Zbir zakonskih propisa nije precizan, po pravilu je samo po definiciji usmeren na delatnost koju tretira, a suštinski ne omogućuje uslove za stabilno i predvidivo poslovanje niti dugoročnu poslovnu, pa čak ni imovinsku, socijalnu niti bilo koju drugu bezbednost.
Razvoj zakonodavnog sistema značajno zaostaje za aktuelnim vremenom i objektivnom situacijom u samoj delatnosti, a pogotovu je manjkav u fundamentalnim postavkama. Na prvi pogled i formalno-pravno to ne izgleda tako, ali suštinski jeste tako. Umesto da zakonodavni sistem reguliše život i odnose u njemu, on je u celini posvećen bezsadržajnom ispunjavanju formi, evropskih pravila i propisa koji se doslovce prepisuju bez imalo analiza, procena i metodoloskih probnih (pre donošenja i stupanja na snagu zakona i pratećih akata) modela kako će novi propisi uticati na stvarni život. Izvori takvih zakonskih rešenja su vrlo često arhaični i preuzeti iz nekoliko prethodnih društveno ekonomskih sistema (u kojima smo živeli), kako sam već rekao prepisiju se iz evropske prakse, ili što je još pogubnije iz prakse zemalja u okruženju koje su nam jezički bliske, uopste ne ulazeći u istinu da ti propisi ni u zemljama iz kojih su preuzeti nisu doneli boljitak, čak te zemlje imaju lošije rezultate od nas (Hrvatska, Bugarska, Rumunija, Mađarska) u poljoprivredi i to neke u celini, a neke u pojedinim segmentima sektora. Čak ni rešenja koja su pokazala dobru praksu i punu uspešnost u primeni (Nemačka, Francuska, Holandija, Danska, Švajcarska…) kod nas ne daju očekivane rezultate jer se preuzimaju integralno bez modifikacije na naše specifične uslove (ono što važi u Alzasu, Bavarskoj, Burgundiji ne mora da znači da će da važi u Vojvodini, Šumadiji i na Pešteru).
Naša zakonska rešenja ne tretiraju razvoj savremenih tehnologija suštinski vrlo često ograničavaju njihovu primenu (pogotovu kada su u pitanju IT tehnologije, savremena biotehnologija i genetika, zaštitna životne okoline…).
KLjUČNA MANjKAVOST JE DA JE SVE U SRBIJI IZLOŽENO UTICAJU AKTUELNE POLITIKE i podložno promenama i (zlo)upotrebi u dnevno-političke potrebe. U takvom galimatijasu se poseže za palijativnim rešenjima (uredbama i slobodnom tumačenju regulative), koja jesu u donošenju efikasna, ali su bez naučne podloge, bez simulacije primene i praksi, i što je iskustveno dokazano bez društvene kontrole primene i analize efekata.
Navešću neke primere: Zakon o poljoprivrednom zemljištu i Zakon o stočarstvu nisu upareni sa Zakonom o nasledstvu, Zakon o penzionom i invalidskom osiguranju i čitav set socijalnih zakona u poljoprivredi su u osnovi stari 35-40 godina i logično je da njihova aktuelizacija uredbama po potrebi ne daje adekvatne rezultate.