Jedanaesti protest „Šabac protiv nasilja“
U petak, 1. septembra, građani Šapca su se po jedanaesti put okupili ispred Stare robne kuće kako bi izrazili svoj bunt protiv opšte lošeg stanja u zemlji. Na mitinku pod nazivom „Stop nasilju“.
-Škole su posle tri meseca ponovo pune. Dečija graja isunila je hodnike. Ali se danas moramo setiti i nedužne dece čije je srećno detinjstvo surovo prekinuto u maju ove godine. Zbog toga se ne možemo praviti da je ovo običan početak nove školske godine. Moramo da se zapitamo da li je država učinila dovoljno da danas, prvog septembra, bude manje nasilja i više znanjau školama. Zbog njih koji više nisu sa nama ali i zbog onih koji su danas krenuli u školu moramo još jače i bolje da prenesemo poruku koja je jednoglasna. A ona glasi: „Stop nasilju“ – kazala je Marija Jocić na početku protesta
Potom se okupljenim građanima obratila profesorka fizike Tatjana Marković Topalović, neko ko dolazi iz prosvete i ko na najbolji način vidi gde grešimo i koji su to problemi sa kojima se suočavaju i profesori i učenici i roditelji.
– Ja ovde dolazim kao neko ko 31 godinu radi u prosveti. Moja prva generacija danas ima 48 godina. Ja imam 54 godine i od kako radim mi smo u neprekidnoj reformi. Poslednjih deset godina mislim da su posebno bolne i teške za prosvetu i tu se nešto drastično mora da menja.
Pokušaću da vam osvetlim obrazovanje iz više uglova, pre svega iz ugla učenika. Ja trenutno radim sa decom koja su u srednjoj školi i koja, čini mi se, više ne znaju šta je normalno. Oni se školuju bez namere i cilja, bez mogućnosti da se zaposle kada završe školu i bez mogućnosti da na bilo koji način svoje radne aktivnosti daju svojoj zemlji jer ne mogu da se zaposle ako nisu članovi neke političke stranke ili ako nisu pripremili novac za svoje zaposlenje. Srećem se sa čitavom generacijom, mladih ljudi, čast izuzetcima, koji se školuju bez bilo kakvog cilja.
Na drugoj strani pratim njihove roditelje koji u najbiljoj nameri šalju decu u školu sa željom da ih obrazuju, da ih sagrade i da budu korisni građani ovog društva. Isti ti roditelji nemaju mnogo vremena za svoju decu. U celom tom haosu školovanja oni imaju najčešće niske prihode i moraju da rade dva posla, nisu dobro plaćeni ni na državnom ni na privatnom nivou i u tom bezumlju stravičnog posla koji moraju da obave oni zapravo nemaju vremena za svoju decu. Deca su postala, govorim pre svega o deci srednje škole u koju sada najviše ulažemo, digitalne siročiće 21. veka. Nihovi roditeljim takođe, ne vide cilj njihovog obrazovanja niti mogućnost njihovog zaposlenja.
Treći ugao je ugao koji je moj ili naš, to je ugao profesora. Verujem da veliki broj građana zaboravlja da i mi imamo svoju decu. Da i mi školujemo svoju decu i to vrlo teško radimo. Zbog svojih obaveza i zbog svojih prihoda. Prosečan nastavnik u školi je zatrpan administracijom koja više gađa formu a manje suštinu. Pretrpani smo programima koji se menjaju svake dve godine. Prihodi nastavnika su sve samo ne pristojni. Oni su ponižavajući i nastavnik najčešće preko televizije čuje kolika mu je plata, kakva mu je plata i šta će se dešavati sa njim. U takvom sistemu zaista ništa ne može da cveta.
Ovo su tri faktora obrazovanja: učenik, nastavnik, roditelj koji su ključni. Mi se podupiremo i trebali bi da gledamo u istom smeru. A to se danas ne dešava. Najčešće su to tri posvađanje stvari jer je sistem to tako uredio.
Na trećoj strani, krovnoj, imate Ministarstvo prosvete. Ministarstvo prosvete koje, sigurno, u poslednjih deset – dvanaest godina radi sve samo ne usmereno. Ako ste pratili statistiku za poslednjih 11 godina mi smo promenili 6 ministara, osnosno 5 ministara i jednog vršioca dužnosti. U proseku svako od njih je proveo manje od dve godine na svom radnom mestu. Znači, i da je hteo, i da je znao, i da je želeo, a moje je mišljenje da nisu ni hteli, ni znali, ni želeli, nisu mogli da sprovedu nikakvu reformu. Prosto se toliko brzo menjaju da ništa u zemlji ne može do kraja da se reformiše na način na koji bi to trebalo.
Trenutno u Ministarstvu, bez urede, ja poštujem obrazovanje sadašnje ministarke ali ne očekujem da neko ko ima 73 godine i ko je trebalo da je u dubokoj penziji, ko je uz to i psihijatar, može stručno da vodi ovaj sistem.
A da li smo mi i svesni koliko smo to veliki sistem? Ja hoću da vas malo upoznam sa brojkama jer sam i sama bila impresionirana kada sam ovo proučavala i istraživala.
Trenutno u Srbiji imamo 3.200 osnovnih škola od kojih su 1.100 matične, po gradovima, i 2.100 škola koja su isturena odeljenja.
U osnovnom obrazovanji, trenutno, je 450.000 hiljada dece koji imaju 900.000 roditelja. Zatim tu su srednje škole, koje variraju zbog privatnih, ali ih ima između 490 i 500. U tom sistemu se školuje 250.000 đaka. I kad sve sumiramo imamo 700.000 hiljada dece na obrazovanju. Oni imaju 1.400.000 roditelja i nisam sigurna da su zadovoljni.
Ja znam šta je rešenje, mnogi to isto znaju, da 700.000 klinaca, 1.400.000 njihovih roditelja i 100.000 nastavnika izađe na ulicu. To je preko dva miliona ljudi i za najviše dva dana sve bi se rešilo. Jer, kad zaustavite sistem na dva dana i imate preko dva miliona nezadovoljnih građana, jer oni su stvarno nezadovoljni, sve se može rešiti.
Ali to se neće desiti.
Iz različitih razloga to se neće desiti. Mi to znamo i ostaje nam da vršimo promene koje su korak po korak, na mikro nivou. Međutim, kada pogledate učenika, nastavnika, roditelja, prosvetni sistem pitamo se šta je taj sistem uradio za ova protekla četiri, ključna, meseca?
Mi smo dva godišnja doba u protestima koji ne daju rezultate. Za to vreme prosvetni sistem je imao četiri meseca, to je jako dugo vreme, u ponedeljak će biti tačno četiri meseca od kako se desila ona užasna tragedija koja je strašna i imala je uticaj na celo obrazovanje i mislim da se taj uticaj nikada neće u potpunosti izbrisati, nisu učinili ništa. Poslednjih desetak dana elektronsko sanduče nastavnika je zatrpano kojekakvim različitim smernicima. različitim pokušajima da se nešto uradi na brzinu. Za četiri meseca oni su to mogli strateški da osmisle i urade.
Kada sam vam rekla koji je broj dece, koji je broj škola, zamislite da u svakoj toj školi danas imate po dva policajca. To je 7-8 hilada policajaca koji nisu sigurni šta treba da rade ali se misli da se time sačuvalo milion dece. To definitivno nije način.
Proglas organizatora
„Gotovo četiri meseca građani su na ulici i traže ispunjnje zahteva koji će omogućiti da se prilike u društvu normalizuju. Vlada ne daje odgovore i ne rešava zahteve koje su građani postavili, a u međuvremenu zadesile su nas, na veliku žalost, nove tragedije. Odgovornost ne preuzima niko, nadležni ne rade svoj posao što i onako lošu situaciju čini još lošijom.
Poslednji u nizu nesrećnih događaja, koji je samo pukom srećom i voljom Božijom završen bez najcrnjeg epiloga, desio se u Gornjem Milanovcu, gde je vozač automobilom uleteo u kolonu mirnih demontranata i udario dete. Vozač je ludom vožnjom u pešačkoj zoni udario dete i nastavio da vozi sve dok ga nije stigla i zaustavila policijska patrola.
Danas, baš u ovim trenutcima veliki deo Srbije je u Gornjem Milanovcu traže, i mi im se pridružujemo u tome, istinu i odgovornost. Zahtevamo istinu, ukoliko je vozač zdrav, kako je moguće da je krvnički udario dete i nastavio vožnju?
Protestvujemo jer se u našim gradovima ne osećamo bezbedno, nismo sigurni u svojoj državi! To nije normalno stanje, to nije prihvatljivo i zato nećemo i ne smemo dozvoliti. Zato smo mesecima na ulicama i trgovima, odakle poručujemo vlastima da građani neće odustati!“
Niko se time nije pozabavio strateški ili bar pitao nekog iz baze. Ono što bi bilo dobro rešenje je, pre svega, pitati stručnjake ili ljude koji su prošli neke druge sisteme. Recimo Finska ima odličan sistem gde možete da izađete, kad poželite, iz škole ali u nju ne može svako da uđe.
Niko nije proverio kolike su cene skenera, niko se nije zapitao šta će taj mučeni dežurni učenik sada na vratima gde on stoji kao prva brana od nekog nasilništva. Iskreno se nadam da se ovo što se dogodilo nikada više neće ponoviti ali ono što zaista zabrinjava je kada se desi užasna situacija u zemlji imate sistem koji ne reaguje ninašta.
Međutim, nisu uništili samo prosvetni sistem, uništen je i zdravstveni i pravni i prosvetni sistem. Zaboravlja se pri tom da iz prosvetnog sistema sve dolazi. Mi školujemo i lekara i pravnika i profesora. To nije smelo da se desi. Iskreno se nadam da će neko u ovoj zemlji shvatiti da, pre svega, treba da se postavi stručno lice na mesto ministra prosvete a da se zatim dalje deluje. Međutim, ne treba stalno i samo da kritikujemo. Evo, ja imam nekoliko predloga, vrlo konkretnih, koji mogu u kratkom vremenskom periodu da pokažu rezultate.
Prva svar: Na samo 300 metara odavde danas je Gradska uprava podelila besplatne udžbenike učenicima prvog razreda i rančeve. To je jako lepo i ja lično to pozdravljam. Međutim, učenici svih drugih razreda se pitaju zašto i oni to nisu dobili. Ja mislim da gradska uprava može da dodeli besplatne udžbenike svim učenicima od prvog do osmog razreda, sistemski, prateći svoj budžet i opredeljujući na vreme novac za tu namenu. Imate fondaciju koja se time bavi na ozbiljan način, to je fondacija Aleksandra Kavčića koja nudi knjige po izuzetno povoljnim cenama i svi učenici bi dobili svoje udžbenike.
Druga stvar: Knjige su preteške. Deca nose knjige 30-40% svoje mase a vrlo jednostavno se mogu napraviti ormarići u svim školama, 500 do 1.000, gde deca treba da drže svoje knjige a to je već veliko olakšanje i za roditelje, dečje zdravlje i kičmu dece.
Treća stvar: Brine nas kultura i empatija. Prvo što se ukinulo u gradu, pre nekoliko godina, je bila poseta muzeju, pozorištu i kulturnim institucijama. Gradska uprava, na nivou grada, mora da obezbedi mogućnost da pozorište, bar dva puta godišnje, napravi predstave za učenike Šapca. Tako se neguje pozorišna publika koja će sutra dolaziti na predstave. Takođe, treba da im se obezbede i posete izložbama.
Brine nas i empatija. Imamo Dom za stare, imamo azil za pse, naučite decu i omogućite im da na nedeljnom nivou posećuju ove institucije i da neguju saosećanja i prema starima i prema bolesnima i prema životinjama.
Ovo su samo tri četiri stvari koje na nivou lokalne zajednice mogu vrlo lako da se urade samo treba imati dobru volju. Naravno ako neće to da urade oni uradiće to neko dugi. I to je valjda jasno.
Juče sam naletela na jako dobru misao gospodina, esejiste Italo Kalvina koji je rođen pre 100 godina. On je ovu izjavu dao pre 70 godina i mislim da je ona i danas vrlo aktelna:
„Zemlja koja uništava svoje školstvo ne čini to nikada samo zbog para jer joj nedostaju sredstva. Ne, jedna zemlja koja uništava obrazovanje je odveć pod vladavinom onih koji od širenja obrazovanja strahuju. Jer, neobrazovanim narodom se lakše manipuliše.“
Ja vas molim kao profesor, kao roditelj, kao bivši učenik i kao majka da ne dozvolimo, da ne dozvolite, da budemo izmanipulisani. Ovo je naša zemlja i naša deca imaju pravo na kvalitetno obrazovanje zaključila je Tatjana Marković Topalović.
Potom je pročitan proglas organizatora a protestne šetnje, ni ovog puta, nije bilo.
