Ana Katić, lični pratilac:
Ana Katić već godinu dana druži se jednim slatkim dečakom. Ona je njegov lični pratilac i trudi se da postane najbolji prijatelj. Za „Podrinske“ priča da je ljubav prema deci osnova ovog posla, ali da bez strpljenja i edukacije nema ništa. Ona je lični pratilac postala sasvim slučajno a da je za ovakav izazov bila spremna, pokazuje činjenica da je majka troje dece. Ovo je njena priča.
Koliko dugo ste lični pratilac i kako ste time počeli da se bavite?
Pratilac sam nešto više od godinu dana. Sasvim slučajno srela sam drugaricu koja to radi i znala je da sam se oduvek odlično snalazila sa decom. Čini mi se da sam uvek imala više strpljenja i razumevanja za njihove male svetove, igre, radosti i strahove od većine „odraslih“. Uz to sam i majka troje predivne dece. Znajući sve to, moja prijateljica smatrala je da bi ovaj posao bio pravi za mene i da bi me u potpunosti ispunjavao. Objasnila mi je kako to funkcioniše, dala mi je broj Humanitarne organizacije „Dečije srce“. Kontaktirala sam ih, dogovorila se, ostavila svoje podatke i ubrzo su me pozvali na obuku. Par meseci kasnije dobila sam jednog divnog dečaka kojem sam lični pratilac bila u predškolskom, a sada se družimo u prvom razredu.
Kako biste opisali Vaš odnos sa detetom kom ste lični pratilac?
Mi imamo sjajan odnos, on je jedan divan, dobar dečak pun ljubavi, tako da je zadovoljstvo družiti se sa njim. Mnogo je napredovao od kada ima ličnog pratioca, nije se najbolje snalazio u novom okruženju. I sam prelazak iz vrtića, predškolskog gde je igra obeležje svakog dana, u prvi razred nije bio lak. Svakom prvaku je na početku teško, a deci sa smetnjama u razvoju je još teže. Uz trud, ljubav, strpljenje i pažnju koja je njima neophodna rezultati su baš vidljivi. I svaki uspeh „vašeg“ deteta je jedna mala pobeda, jedna od stvari koje doživljavate vrlo lično i razlog da se ponosite. I svaki njihov ponosni osmeh zbog uspeha jeste zrak koji greje vaše srce.
Kako izgleda Vaš jedan dan sa detetom kom ste pratilac?
Naši dani su različiti. I mnogo su se promenili u odnosu na početak. Sada su pred nama ozbiljniji izazovi. Uglavnom dan provodimo u školi, učestvujemo u raznim aktivnostima. On ima poseban plan i program rada, koji mi pratimo u saradnji sa učiteljicom. I mnogo je truda, strpljenja i ljubavi bilo potrebno da ovaj ozbiljan period posvećen učenju u potpunosti uklopimo u navike koje smo zajedno stvorili početkom godine. I novi drugari i interakcija sa njima je poseban, svakodnevni izazov koji moj hrabri dečak savladava svojom dobrotom i sjajnim osmehom. Naravno, koristimo svaku priliku da se družimo sa drugom decom, učestvujemo u zajedničkim igrama…
Kakav je Vaš odnos sa roditeljima deteta, da li imaju poverenje u Vas?
Roditelji su fini, imamo dobru saradnju, prijateljski odnos, jer je to prvenstveno u interesu deteta. Posvećeni su detetu, vidi se trud koji su ulagali i koji ulažu u njegovo obrazovanje, sticanje novih znanja. Nadam se da imaju poverenja u mene dok je njihovo dete sa mnom, jer ni jednom roditelju nije lako da ono što mu je najvrednije i najvažnije poveri nekom nepoznatom.
Koji su najveći izazovi sa kojima ste se susreli od kada ste lični pratilac?
Za mene definitivno najveći izazov bio je da se uklopim sa detetom i da me prihvati. Da uspostavimo kontakt i komunikaciju, da on stekne poverenje i da me pusti u svoj čarobni svet. I to je osnova za pravilan napredak deteta. Svi rezultati dolaze kao posledica poverenja, dobrog razumevanja i ljubavi. Zaista mi je drago da se bavim ovim poslom jer je pre svega humano, mnogo znači svakom detetu sa smetnjama u razvoju, a i roditeljima te dece, a nas lične pratioce ispunjava.
Đ. Mijailović
