„Prati korake i igraj dok te noge nose. A ono otvrdilo razmekšaj. Mora da je ostalo nešto za šta još nije prekasno“ (Haruki Murakami, Igraj Igraj Igraj)
Drum Šabac – Loznica vodi preko Majura, Slepčevića, Duvaništa, Petlovače, kroz mačvanski Prnjavor, Novo selo, Lešnicu… Rečica Štira nasred Loznice, jasno i sad (kao da) vidim most preko nje: pričalo se da je zagađena, neretko prljavo žuta, meni u sećanjima romantična i draga. Muzička škola nedaleko od tog korita u kojoj sam nekad, s gostujućim šabačkim orkestrom, nastupao. Jedna tamošnja Emina je nadahnuto na harmonici svirala „Kazačok“, mnogo docnije dođe i do povremenog „druženja“ sa izvesnom lozničankom Ivanom koja je nalikovala na Mjuriel Hemingvej. Inače, čvrsto mi je, od detinjstva, prirastao srcu „triangl“ – Loznica, Valjevo, Šabac. Kao i rečni kvartet: Sava, Drina, Jadar, Kolubara. Obeležje lozničkog kraja beše i fabrika celuloze „Viskoza“ – pišem o sredini šezdesetih godina a i nešto kasnijim – kao i pruga pored puta koji vodi od Loznice do Banje Koviljače; uživao sam da (se) vozim naporedo s kompozicijom voza. Kad naiđe.
Banja Koviljača – „Kraljevska banja“, u njoj vila „Sunčica“ na obroncima Gučeva, vlasništvo familije Stekić. (Biljka sunčica ili gazanija je „mali gerber“ iz roda suncokreta.) Gospođa Stekić – naša „tetka Minga“, beše dalja rođaka moje bake po majci, „make“. Ta snažna žena i duhom i telom, ljudski odana i privržena mojoj porodici – ona i moja majka su se obožavale, a između nje i mog oca trajalo je duboko uzajamno poštovanje i simpatije – smatrala me je bezmalo rođenim unukom, svoje dalje potomke nije imala (a nije ih na nesreću ni dobila). Hrapav, siguran glas, kratka proseda, nefarbana kosa ponešto u loknama, stroge jake naočare, dobroćudno okruglo lice samosvesne žene modernih nazora (i) u razdoblju kada tô nije bilo uobičajeno. Karakteristična muštikla s cigaretom na rubu usana, celonoćni poker uz konjak tridesetih godina minulog stoleća u zadimljenim salama Kur-salona (a u njemu, pored ostalog, prva kockarnica na Balkanu!) u srcu banjskog parka. Imućni Mingin suprug, inženjer – već beše umro kada mi leti dolazismo u Banju – uspešni industrijalac prvih decenija 20. veka stekao je znatan kapital. Visok, pogrbljen, „gledao“ nas je sa smeđih, zamagljenih fotografija koje su na bogatim prekrasnim miljeima stajale na zlatnim starim natkasnama na više mesta u prostranoj kući.
Mala digresija: Benediktinski manastir/samostan iz 12. veka s crkvom svete Marije na istoimenom ostrvcetu u središtu Mljeta, tog zelenog hrvatskog ostrva, na južnom delu tamošnjeg Velikog jezera. (Na Mljetu, u manstiru, delom pretvorenom u hotel, imao sam čast i zadovoljstvo da tokom letovanja 1984. godine upoznam maestra Mladena Jagušta, proslavljenog internacionalnog dirigenta koji mi se sa urođenom učtivošću ali s razumnom distancom obraćao sa „gospon asistent“, što mi je veoma prijalo i činilo me ponosnim.) Elem, „Zorane, idem na Mljet u jednu gostoprimljivu kuću blizu jezera u šumi da se ispavam kao čovek“ – govorio mi je nekako baš u to vreme profesor Beogradskog pravnog fakulteta i sudija Ustavnog suda Srbije, originalni kozer Aleksandar-Aca Ivić. (Uzgred, nađoš te godine u šetnji stanište Acinih mljetskih domaćina, pozdraviše ga s velikom srdačnošću.). Setih se ovom prilkom dobroćudnog kolege Ivića, ne samo zbog glasa sličnom onom moje legendarne tetka Minge – već i zbog činjenice da se u Banji, u „Sunčici“, sklopljenih teških drvenih roletni, preciznije šalona, božanstveno i dugo spavalo. U tišini, u toplini okruženja. Pa čitanje lektire na Minginoj terasi, počeci dečačkog „meditiranja“, fantazija – i prvi časovi šaha koje mi je držao mudri komšija Stekićevih, pomalo i njihov „potrčko visokog ranga“, dostojanstveni, suvonjavi Gavrilo. Pamtim Kur-salon, meni unekoliko tajanstveno mesto, maltene zamak – izgrađen 1932. godine za Kralja Aleksandra Karađorđevića Ujedinitelja – već oronuo u ono socijalističko doba kada ga prvi put sagledah, sav u raskoraku vremena, „u restuaraciji“ bez vidljivog kraja, no s tragovima nekdašnje slave, glamura i naslaga(ma) istorije.
Mingina ćerka jedinica jedva desetak godina mlađa od moje majke, Sunčica – po kojoj i nazvaše vilu – pobožna, tiha, večito u pantofle obuvena, bolešljikava, po svojoj volji većinom boraviše i spavaše u sićušnoj, skromnoj, tzv. devojačkoj sobi. Često gotovo nečujno hodaše po kući u šarenom penjoaru, odsutno nasmejana, s bledim licim posutim sitnim pegicama, uslužna i svakad „u senci“, šireći talase nežnosti i određene, meni nikad do kraja objašnjive stidljivosti. Tuge i čežnje. Promiču i nadalje slike prošlosti: kucov Bej, vučjak – nemački ovčar, zatekoh ga tamo još kao štenca, odnegovana trava, bujne hortenzije oko raskošne, masivne kuće, blago nagnuto dvorište u smeru jedne male kotline, ne i previsoko ograđeno, jurnjava i valjanje s Bejom po zelenilu (pamtim grdnje zbog mojih upropašćenih pantalonica), loptanje, i parče Banje odande kao na dlanu. Maline na verandi naročito gusto pošećerene za „razmaženog mezinca “ – mene, onako sitne, bordo, zrele, jeli smo ih iz staklenih dopola posrebljenih ćasa. Čaj i kafa za odrasle u skupocenim porcelanskim šoljama. Sjaj koji sporo bledi, otmenost i stil. Pogled s pokrivene terase na lokalno fudbalsko igralište, a iznad – Gučevo; činio mi se nedostižnim njegov vrh tamo negde u nebesima, od mene neosvojiv i neosvojen. Iz sadašnje perspektive, tačksto vedro nebo iznad vile, pružajući se u nedogled, moglo je, s jedne strane, da izazove detinji strah od beskraja i čovekove nemoći spram vasione i mozaika njenih zvezda. S druge, da bude izvor spokoja, rasadnik motiva, planova, ideja. I iluzija. Uz muziku zrikavaca iz obližnjeg polja i pokoji lavež u daljini.
U čuveni banjski restoran „Tri česme“, u njegovu „kamenu“ baštu išli smo porodično iz Šapca pokatkad vikendom na roštilj, i posle Mingine smrti (Sunčica se odselila u Beograd kod rođaka, vilu nije bila u stanju da održava – odavno je i ona preminula). Redovno u zabavnom prijateljovanju s nama najbližom šabačkom familijom Jugović – tetka Borkom, čika Matijom (nema ni njih više) i njihovom decom, Mišom i Mirom, mojim vernim drugarima zauvek.
Danas je, čitam, Koviljača znatno izgrađenija, uređenija i čistija, zdravijeg vazduha (Viskoza je odavno prestala da radi), sa savremenim rehabilitacionim centrom i specijalnom bolnicom, turistički osetno unapređena. A Kur-salon, najzad temeljno obnovljen – šepuri se (i) na društvenim mrežama u svojoj monumentalnosti! „Sunčica“ je, vele, zatvorena, nenastanjena. Čujem da se vodi(o) sudski spor oko svojine nad njom. A spremam se da uskoro, posle mnogo godina, posetim Banju. Nešto se kolebam da li da možda tom prilikom odšetam i do vile. Jer, i dalje sam u mislima s njom u onoj nekadašnjoj velelepnosti, s pregršt uspomena na ugledne rođake Stekiće s kojima provedoh neke od nezaboravnih divnih dana nepovratnog detinjstva.
„Čovek je takav, uvek se trudi da uokolo zvera, što mu je nešto bliže, utoliko je manje kadar da nešto sagleda“. (Goran Petrović, Razlike)
Zoran R. Tomić