Pre godinu dana, ničim izazvan, objavio sam ovo na Fejsbuku: Valjda ćemo i mi svojim subašama videti leđa, da to ne ostavljamo nepotrebno u amanet svojoj deci…
Danas osećam potrebu da ovu misao malo proširim – u skladu sa svojim osećajem beskorisnosti.
Eh, taj srpski san: da jednog dana naše subaše, oni večiti čuvari fotelja i privilegija, konačno odu u zasluženu penziju, a mi da počnemo disati slobodnije, bez njihovog daha iza vrata. Ne, ne mislim na one prave subaše iz otomanskih vremena – oni su bar imali jasno definisan okupatorski stil i jasan opis posla. Ovde govorimo o našim, domaćim, modernim subašama: političarima, funkcionerima, „direktorima od poverenja“ i ostalim majstorima sedenja na dve stolice. Oni su ti koji nam, poput upornog komarca u avgustovskoj noći, zuje oko ušiju, obećavajući bolje sutra, dok nam iz džepa vade današnjicu. Pa, zar ne bi bilo divno da ih konačno ispratimo u istoriju, a deci ostavimo samo priče o tome „kako je nekad bilo“?
Srbija, ta naša lepotica na večitoj dijeti od obećanja, zaista ima dugu tradiciju subaša. Bukvalno u svakom kutku i zavijutku. Od onih koji su devedesetih „štedeli“ u naše ime pa nas uštedeli do hiperinflacije, do današnjih asova koji nam prodaju maglu o evropskim platama dok mi brojeći stodinarke u prodavnici izgledamo kao da rešavamo integrale. Subaše su svuda: u skupštinskim klupama, u opštinskim odborima, u upravnim odborima firmi čije ime ni ne možemo da izgovorimo. Svaki od njih ima misiju – da nam objasni zašto je baš on nezamenljiv, a mi, eto, zamenljivi – i podobni za odlazak. I tako, dok oni skupljaju privilegije kao što mi skupljamo račune, naša deca rastu u zemlji gde je normalno da direktor ima tri stana, a učiteljica tri kredita.
No, hajde da zamislimo dan kada subaše odlaze – znam da još umete da maštate. Ne, ne na novi mandat, ne u drugu partiju, ne u „nezavisne analitičare“ koji nam iz fotelje raznoraznih korporativnih medija komentarišu kako smo mi krivi za sve – to je lako zamislivo. Mislim na pravi odlazak, onaj gde im se zahvaljujemo na „doprinosu“ i lepo ih ispratimo – možda uz prigodan poklon. Recimo, knjigu „Kako preživeti bez privilegija“. Zamislite tu scenu: bivši subaša u redu na šalteru, čeka da plati porez, bez VIP propusnice. Ili, još bolje, pokušava da se zaposli bez „veze“, sa CV-jem u kom piše „20 godina iskustva u sečenju vrpci“. Ili – vrhunac komedije – dobije ugovor na dva meseca, pa se žali komšijama na „nesiguran posao“. O, kava bi to urnebesna komedija bila da bi i Molijer pozavideo!
Naravno, put do tog dana nije lak. Subaše su kao korov (da ne kažem kao Himera) – čupaš jednog, izniknu dva. Imaju oni svoje trikove (čitav arsenal, oproban i uvežban): menjaju stranke kao mi čarape, obećavaju sve i svašta (od mostova do Mlečnog puta), a kad im vreme istekne, samo se prebace u neki novi odbor ili „konsultantsku“ fotelju. Ipak, nada postoji. Mi, obični smrtnici, možemo da počnemo tako što ćemo prestati da im aplaudiramo. Dosta je bilo glasanja za „manje zlo“, dosta je bilo trpljenja za „samo još jedan mandat, pa će biti bolje“. Vreme je da im pokažemo da smo ih prozreli – da znamo da su njihovi „reformski planovi“ samo reciklirane fraze iz devedesetih, a njihova „briga za narod“ traje tačno do sledećeg tendera.
A deca? Pa, naša deca zaslužuju da odrastaju u zemlji gde se uspeh ne meri po tome koliko si blizak sa subašom, već po tome šta znaš i šta možeš. Zaslužuju da im ostavimo Srbiju u kojoj se ne plaše da kažu šta misle, gde ne moraju da beže preko granice da bi živeli normalno. Da im ostavimo zemlju u kojoj subaše nisu nasledna titula, već loša uspomena.
Dakle, dragi moji, uzmite stvar u svoje ruke. Sledeći put kad čujete subašu kako obećava zlatna brda, samo se nasmejte i podsetite ga: fotelje nisu večne, a narodno strpljenje još manje. Hajde da ih penzionišemo, radi nas, radi dece, radi Srbije. Ako ništa drugo, bar ćemo imati šta da pričamo unucima – kako smo konačno rekli „doviđenja“ onima koji su mislili da su nezamenljivi. U suprotnom, nećemo imati ni kome ni šta da pričamo.
Jovica Radović
