Ne postoji rečenica koja me više nervira od one: „Ma, sve je stvar dobre volje.” Jer, obično to izgovori čovek koji hoće da vam pokaže kako je sve prosto, kako je dovoljno da se „malo potrudite”, pa će se sve rešiti. A ja, svaki put, poželim da mu kažem da volja nije nikakav univerzalni ključ za sve brave, nego nešto mnogo ozbiljnije. Nešto što, ako ćemo iskreno, čak i Bog poštuje.
U Svetom Pismu redosled je jasan: najpre misli, zatim voli, pa onda deluj. To nije savet iz neke motivacione brošure. To je poredak koji ima duboki smisao. Prvo je razum. Čovek, po prirodi, nije stvoren da živi na autopilotu. Mi imamo sposobnost da razmišljamo, da merimo, da ispitujemo. Ali misao nije dovoljna. Ako ona ne pokrene srce, postaje samo suvi intelektualizam, onaj koji sve analizira, ali ništa ne menja.
Drugo po redu je ljubav. Ne ona jeftina, iz reklama za čokoladu, nego ona koja nastaje kad stvarno vidite drugoga. Ljubav koja ima težinu, koja nosi rizik, koja nije uvek romantična, ali uvek lična. I tek kada misao nađe put do ljubavi, rađa se treći korak, to je delo. To je voljna aktivnost. Ono „hoću i činim” koje nije rezultat impulsa, nego svesnog pristanka.
Ovde dolazimo do onog što je, po mom mišljenju, najveća tajna čovekove volje. Bog, iako svemoćan, ne deluje bez nas, bez našeg pristanka. On ne nameće ljubav, ne gura nas u dobrotu, ne primorava na pravdu. On nudi, poziva, otvara puteve, ali korak moramo mi. Nije da On ne može bez nas, nego ne želi bez nas. To je, ako hoćete, Njegov način da poštuje dostojanstvo slobodnog bića.
Znam da nekome ovo može zvučati kao teološka igra reči, ali razmislite: ako je volja samo pasivni prijemnik Božije blagodati, onda smo mi kao radio koji čeka signal. Ali ako je volja saradnik, onda je ona kao muzičar u duetu, odnosno morate i vi da svirate da bi nastala muzika. Blagodat je nota koja dolazi odozgo, ali ritam, tempo, boja, to dajemo mi.
Naravno, u praksi, volja nije uvek ovako veličanstvena. Ponekad je ona obična borba da ustaneš iz kreveta ujutru, da ne odgovoriš ljutito, da ne uzmeš treći komad torte. Ali i u tim sitnicama otkriva se isti princip: Bog neće da ti oduzme mogućnost da kažeš „ne” ili „da”. On će ti dati snagu, ali ti moraš da pristaneš da je upotrebiš.
Jednom sam, u razgovoru sa jednim starijim monahom, pitao: „Šta ako čovek ne želi? Šta ako mu je volja slaba, a vera tanka?” On se samo nasmešio i rekao: „Onda Bog čeka. Čeka i kuca, ali ne razvaljuje vrata.” To mi je ostalo kao jedna od najjačih slika: Omnipotentni Bog koji kuca, a ne upada.
Psiholozi bi rekli da je volja jedan od izvršnih funkcija uma, tj. sposobnost da odložimo zadovoljenje, da držimo fokus, da biramo dugoročno dobro umesto kratkoročnog užitka. Ali duhovna tradicija dodaje nešto što psihologija često preskače: volja nije samo pitanje samokontrole, nego i pitanje odnosa. Pitanje poverenja. Jer ako ne verujem da je Bog dobar, moja volja će se uvek kolebati, „a šta ako me prevari, šta ako je ovaj put bolje da radim po svome?”.
Možda ste primetili da savremena kultura volju često svodi na izbor između ponuđenih opcija. Kao u anketi: izaberite odgovor A, B ili C. Ali prava volja nije samo izbor, nego i stvaranje izbora. Ona podrazumeva da uočite put koji niko nije ponudio, ali koji je dobar i da njime krenete. To je mnogo teži sport.
Sad, neki će reći: „A šta sa Božijom svemoći? Zar On ne bi mogao sve da uredi bez nas?” Mogao bi, naravno. Ali onda ne bismo bili ljudi, nego marionete. Sloboda volje je rizik. I za nas i za Njega. Mi možemo da kažemo „ne” i da to „ne” ima posledice. Ali i „da” ima posledice. Upravo taj prostor između ponude i odgovora je mesto gde se dešava život.
Sveti Oci su govorili da volja bez blagodati vodi u gordost, a blagodat bez volje u besplodnost. To je kao da imate najboljeg učitelja na svetu, ali nikada ne otvorite svesku. Ili da učite sami bez ičije pomoći, napredak će biti minimalan. Potrebna je saradnja (sinergija).
Ja često koristim metaforu planinarenja za sve i svašta (šta da se radi). Zamislite, na primer, da vam neko ponudi da vas odvede na najlepši vrh koji ste ikada videli. On zna put, nosi hranu, vodu, mapu, kompas. Ali vi morate da hodate. On neće da vas nosi na leđima, jer bi to ukralo radost puta. Vi morate da pristanete, da krenete, da savladate uspon. To je volja u praksi.
Ima i onaj drugi momenat, koji ne bismo smeli prevideti: volja nije isto što i tvrdoglavost. Tvrdoglavost je kada guraš svoje i onda kad je očigledno da grešiš. Volja je kada izabereš ono što je dobro, čak i kad nije tvoja prvobitna ideja. To znači da volja mora da bude podložna istini, a ne egu.
Ali šta ako čovek kaže „ne” Bogu? On to dopušta. Ne zato što ga to raduje, nego zato što poštuje slobodu. Ali tim „ne” mi sebe odvajamo od izvora snage. Kao da isključimo struju i onda se čudimo što sijalica ne svetli. Ipak, i tada On ne odustaje. Ponekad životne okolnosti, neka kriza ili gubitak, probude u nama želju da ponovo uključimo prekidač. I tu volja ponovo ulazi u igru.
Vredi napomenuti i ovo: volja nije uvek snažna, ali može da raste. Kao mišić, jača vežbanjem. Mali koraci pripremaju za velike. Odluka da se pomoliš i kad ti se ne da, da pomogneš i kad ti nije zgodno, da se izviniš i kad ti je neprijatno, sve to trenira volju za one trenutke kada će od tvog „da” ili „ne” zavisiti mnogo više.
Možda ću zvučati patetično, ali mislim da je jedan od najvećih darova koji čovek može da vrati Bogu upravo volja. Da Mu kažeš: „Evo, hoću ono što Ti hoćeš.” Ne zato što si izgubio svoje želje, nego zato što si ih usaglasio sa Njegovim dobrom. To je krajnji oblik slobode, odnosno kad hoćeš ono što treba, a ne ono što ti trenutno padne na pamet.
I da, ima tu i humornih momenata. Setite se svih onih situacija kad ste znali šta je dobro, ali ste volju ostavili kod kuće. Pa posle kažete: „Ma, nije to bilo do mene, okolnosti…” A u stvari je bilo do vas. Bog vam je dao i um i ljubav i blagodat, ali čekalo se na vašu volju.
U jednom trenutku, shvatite da je život stalni poziv na saradnju. Ne morate da znate sve korake unapred, ali morate da budete spremni da krenete. I da ostanete na putu. To je volja. Ne samo u startu, nego i u istrajnosti.
Zato bih se usudio da kažem: bez volje, Bog ne čini ništa. Ne zato što ne može, nego zato što nas voli previše da bi nas pretvorio u robote. A s voljom, čak i najteži putevi postaju mogući, jer više ne idemo sami.
Jovica Radović
