Glasno razmišljanje jednog profesora prava
Koban beše onaj novosadski dan, pretužan, neopisiv. On traje mračan, kao i mnogi drugi ružni dani, meseci i godine pre njega. No, savest i zdrava snaga Srbije, naročito mladih, najzad se jasno probudila. Masovno ustala, protestvujući protiv svega što oličava aktuelni politički režim bezakonja i samovolje. Nasilja, korupcije i laži, posebno. Opravdano nezadovoljstvo nezaustavljivo raste. Prvobitne studentske zahteve postojeća vlast nastoji da razvodni, relativizuje, da ih samo delimično i „mutno“ kobajagi ispuni, i da neke od svojih piona ponudi kao „žrtvene jarce“. Ujedno, izbegavajući individualizaciju krivice i pozivanje na odgovornost, kao i sankcionisanje onih svekoliko najodgovornijih po komandnom načelu. No, iznuđeni, tobožnji ustupci vlasti, nipošto nisu dovoljni! Pa tako traje i trajaće sadašnje formalno neproglašeno vanredno stanje u društvu, u Državi. Jer, studentske (i đačke, šire – građanske) blokade su odgovor na „unutrašnju“ opsadu Srbije vladajućim terorom.
Dakako, autentična opozicija i veliki broj građana različitih starosnih doba poštuju i podržavaju autohtone studentske uslove za prekid njihovih blokada. No, smatram da je čak i hipotetičko ispunjenje celine studentskih zahteva samo početak jednog dugog i teškog, sveobuhvatnog, poglavito političkog procesa. Stoga, držim da je, paralelno sa respektabilnim studentskim pokretom, neophodno profilisati opozicione zahteve na putu svakovrsnog ozdravljenja Srbije.
Do sada se u javnosti uglavnom čula samo legitimna opoziciona ponuda o takozvanoj koncentracionoj vladi – sastavljenom od svih parlamentarnih stranaka – kao vidom prelaznog/privremenog rešenja, kojem bi sledili vanredni parlamentarni izbori. Na tome svakako valja istrajati pojačavajućim pritiskom povremenih raznovrsnih blokada, masovnim građanskim protestima i neposlušnošću, kao i umnožavanjem radničkih štrajkova, uz nezanemarljivo učešće poljoprivrednika.
Ipak, zbog svega narečenog, držim da bi se – paralelno sa studentskim buntom – morao da formuliše i jedan „paket“ nasušnih opozicionih političkih postulata iza kojih bi stati svi pobornici jedne nove, neuporedivo bolje i pravednije Srbije.
Među njima bi se mogli naći i sledeći:
1) Pokretanje ustavnopravnog postupka za razrešenje predsednika Republike;
2) Ostavka premijera i time pad cele Vlade, kao „uvod“ u prevremene, strogo kontrolisane i fer izbore;
3) Podjednaka dostupnost, apsolutna sloboda svih medija za sve političke opcije, posebno za duele pre TV kamerama javnih i partijskih delatnika nominalno najvišeg ranga;
4) Započinjanje ispitivanja porekla imovine najviših javnih funkcionera od strane jedne nezavisne stručne komisije;
5) Vraćanje na ranija, odgovarajuća radna mesta svih onih koji su ih izgubili, odnosno bili premešteni na druga, niža, zbog podrške legitimnim studentskim zahtevima i građanskim protestima.
O ostalim mogućim lekovima protiv ovdašnje ozbiljne bolesti besedići, siguran sam, – takođe samo savetodavno! – (i) neki drugi.
S druge strane, vraćajući se studentskom „talasu“, da se razumemo: ne predlažem studentima ŠTA I KAKO DALjE DA ČINODEJSTVUJU – oni su i do sada znali tô sami!! Jedino im, kao njihov profesor, blago sugerišem da i oni stanu uz predočene i eventualno druge opozicione ideje, baš kao što je i opozicija bezrezervno podržala njihove zahteve. A u svakom slučaju, studenti ostaju U EPICENTRU ZBIVANjA! Jer, ne samo da „mladi dolaze“, nego su oni već uveliko došli!!
Sve u svemu, kada se kaže „A“, mora se reći i B“. A ako je neophodno – i „C“. Kako bi se ogromna rastuća sinergija mladalačke svetlosti i opozicionih faktora – uz zadržavanje njihove samosvojnosti! – nenasilno pretočila u sistematsko i duboko pospremanje, preuređenje Srbije. Radi njene katarze, u svrhu pročišćenja svih nas.
Dr Zoran R. Tomić,
redovni profesor Javnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, višegodišnji šef te katedre i najstariji aktivni član sadašnjeg nastavničkog kolegijuma.
