MOŽEMO LI BOLjE?
Kao što vam je verovatno poznato, kontinuirano stručno usavršavanje obaveza je svakog prosvetnog radnika. Najvažniji i najkvalitetniji vid usavršavanja je učešće na stručnim seminarima. Za dobijanje bodova kojima se usavršavanje vrednuje potrebno je da seminar bude akreditovan od strane Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Utvrđeni broj bodova uslov je za produženje licence, odnosno dozvole za rad. Teoretski, prosvetni radnik koji nema dovoljno bodova može izgubiti posao.
Naravno da je stručno usavršavanje od velikog značaja i bez ove zaprećene posledice. Mislim da svi prosvetni radnici osećaju potrebu i žele da se usavršavaju. Zato im to treba i omogućiti. Upitate li ih šta misle o seminarima, dobićete verovatno sledeće odgovore:
- Škole nemaju novca da uplate učešće na seminaru većem broju profesora, koji bi, prisustvujući, verovatno bolje usvojili izabrane teme, a možda nešto i priupitali predavače.
- Teme nisu dovoljno upotrebljive u nastavi, što bi trebao biti jedan od glavnih ciljeva. Nikada nismo anketirani da li smo zadovoljni izborom tema i imamo li svoje predloge tema, kao i načina da se stručno usavršavanje ukupno poboljša i unapredi.
- Predavači su većinom asistenti i profesori univerziteta, ne pruža se dovoljno šansa iskusnim i valjanim profesorima koji rade u školama da i oni nešto kažu.
Ne pamtim predavanje nekog šabačkog prosvetnog radnika i pored dokazanog kvaliteta i mnogobrojnih uspeha naših učenika na republičkom nivou.
Očekivano, svako može postaviti i pitanje kako je moguće da je samo fizičko prisustvo na seminaru dovoljno za dobijanje bodova kojima se dokazuje stručno usavršavanje. A i to samo formalno prisustvo je onemogućeno nedostatkom finansijskih sredstava.
Naravno da može i bolje i odgovornije. O tome treba da brinu oni čija je to obaveza.
Postoji puno načina da se stručnim usavršavanjem realizuje ono što je i planirano i potrebno. Siguran sam da ih dobro znaju ozbiljni, odgovorni, dobronamerni i vredni prosvetni radnici.