Šabac na obali Save. Imao je ovaj grad nekada rečicu, Kamičak koja je proticala kroz varoš šabačku i ulivala se u Savu. Isušena je, a korito zakopano.
Možda je moralo tako a možda je moglo i drugačije? U centru Grada su bile bare. Isušene su i zatrpane. Možda je to bilo najbolje rešenje a možda se mogao sačuvati bar deo kao park sa malim jezerom? Građane niko nije pitao a ni objasnio zašto ostaju bez imalo zelenila, zatrpani asfaltom i betonom. Ljudi nisu bili oduševljeni. Tiho su PROTESTOVALI a vidno pljuvali, u bukvalnom smislu. Ako se prihvati neko od značenja reči kultura – uzgajati, štititi, poštovati, jasno je da urbanu kulturu nemamo. Zakopali smo je, zajedno sa nizom drugih vrednosti.
Prvi klavir i krevet, prva (i veoma kvalitetna) Učiteljska škola, konak Jevrema Obrenovića, kuće, lepe, spratne, vredni primerci arhitekture nastale u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata, letnja bašta hotela „Zeleni venac“… Nema ih! Zgrade porušene, škola ukinuta, bašta izmeštena, Šapčani nisu ništa pitani, nisu se glasno ni bunili. Mnogi su bili tužni, svesni gubitka i, još gore, sve više nezainteresovani za grad, koji je njihov a koji ne mogu da sačuvaju.
Shvatanje da je kultura „način na koji ljudska stvorenja prevazilaze sopstveni originalni varvarizam i putem umeća, postaju humani“ (E. V. Tejlor) moglo bi da objasni kako su ovi postupci uticali na povećanje netrpeljivosti, lošije međuljudske odnose, smanjenje, pa i nedostatak humanosti, ravnodušnost i nezainteresovanost, ponašanje i osećanja naših sugrađana kojima smo svakodnevno svedoci.
Prihvatajući evropsko poimanje kulture formirano početkom devetnaestog veka po kome se kultura vezuje za elitna dobra – visoku modu, klasičnu muziku, slikarstvo, može se sa sigurnošću tvrditi da, tako shvaćena, kultura u našem gradu je postojala i postoji.
„Jedan od kulturno najživljih gradova u Srbiji, Šabac, kao najistaknutiji
Mačvansko – podrinski kulturni centar“ ovako je okarakterisao Dušan Milovanović, pišući tekst o bogatoj izlagačkoj delatnosti i velikom broju šabačkih slikara. Danas bi se slične pohvalne reči mogle primeniti na sve vrste elitne kulture u našem Gradu: kulturni razvoj i koncerte klasične muzike, privatne ateljee, autentične izložbe Škole primenjenih umetnosti, predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola, Pozorište, škole glume, baleta, plesa, aktivnosti kulturno umetničkih društav, delatnosti Narodnog Muzeja, Biblioteke, Kulturnog Centra, Turističke organizacije Šapca, Međuopštinskog arhiva, organizacija Čivijade, negovanje kulture sporta…Nedostatak sredstava i nezainteresovanost uvek se osećao, ali nikada nije ugrozio opstanak – uvek je bilo entuzijasta, vrednih stvaralaca i zaljubljenika spremnih da istraju i u jako teškim uslovima. Ljubav, toplina, druženje, sticanje novih znanja, oplemenjuju pojedinca i jačaju jedno društvo. U osnovi tako monumentalnog zdanja je KULTURA. Naravno da bi pomoglo uključivanje šire zajednice, većeg broja mladih ljudi, starijih sugrađana, stručnjaka i sigurno donošenje strategije o kulturnom razvoju grada. Strategije koja bi se poštovala bez obzira na političke i društvene promene. Neka kultura postane kontinuitet, jer – Šabac je dom svih nas!
Ivanka Trifunović, profesor istorije umetnosti, saradnik Gradskog odbora Srbija Centra u Šapcu.
