ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA
U medijskom mraku i informativnoj sramoti u kojoj se Šabac danas nalazi, uglavno, naizgled, sve se zna i sve je poznato a u suštini mnogo toga je laž i obmana. Informacije „važne“ za građane kreiraju se u prostorijama Srpske napredne stranke i kao takve, putem „zakupljenih“ šabačkih medija serviraju se pelebsu. Pa ako upali, upalilo je. A, naravno, hoće jer običan stanovnik Šapca nema baš priliku da čuje neko drugačije mišljenje pa te informacije, obično, prihvata takve kakve jesu.
Srpska napredna stranka sklopila je „saradnju o nenapadanju“ sa lokalnim medijima koja se ogleda u tome da vlast, novcem građana, bogato nagradi poslušne šabačke medije. Tako je jedina gradska televizija, samo na „projektima“, inkasirala 18.760.000,00, dok je jedan štampani medij, po istom osnovu, „obradovan“ sa 9.094.700,00 dinara. Ako ovim ciframa dodamo još kojekakve „regularne prinadležnosti“ onda je potpuno jasno zašto je informisanje građana Šapca ovakvo kakvo jeste i zašto naprednjaci ne moraju da se mešaju u uređivačku politiku tih medija, pa im je savest „čista“.
Dužnost medija
Međutim, u Kodeksu novinara stoji da je dužnost novinara/novinarki da slede profesionalne i etičke principe sadržane u Kodeksu i da se suprotstave pritiscima da te principe prekrše.
Takođe, mediji su dužni da interes javnosti za potpunim, blagovremenim i istinitim informisanjem stave iznad svih drugih interesa. U kontekstu ovog Kodeksa, javni interes podrazumeva objavljivanje svih važnih informacija koje su građanima/građankama od pomoći pri formiranju suda/mišljenja o pojavama i događajima.
Novinari/novinarke i urednici/urednice odgovorni/odgovorne su javnosti i rukovode se opštim, a ne parcijalnim ekonomskim, političkim i drugim interesima.
Obaveza je novinara/novinarki da tačno, nepristrasno, potpuno i blagovremeno izveste o događajima od javnog interesa, držeći se novinarskih standarda koje propisuje Kodeksa novinara/ novinarki Srbije.
Prećutkivanje činjenica koje mogu bitno da utiču na stav javnosti o nekom događaju jednako je njihovom namernom iskrivljavanju ili iznošenju neistina.
Ekonomski i politički interesi izdavača ne smeju da utiču na uređivačku politiku na način koji bi za posledicu imao netačno, pristrasno, nepotpuno i neblagovremeno informisanje javnosti.
Novinari/novinarke su dužni da rade u javnom interesu i da, u skladu sa profesionalnim normama, objavljuje činjenice neophodne građanima da donose informisane odluke.
Novinari/novinarke su, pre svega, odgovorni javnosti. Tu odgovornost ne smeju da podrede interesima drugih, a posebno ne interesima izdavača, korporacija, vlada i drugih državnih organa.
Ovako stoji u Kodeksu novinara ali, očito, da je on u Šapcu samo „mrtvo slovo na papiru“.
Glas koji ne sme da utihne
U vremenu kada su društvene mreže preplavljene lažnim vestima, a veliki nacionalni mediji često gledaju samo ka Beogradu, lokalni mediji ostaju jedini pouzdani prozor u stvarnost jedne zajednice. Oni ne prate globalne trendove s visine, već hodaju istim ulicama kao i njihovi čitaoci, slušaju iste razgovore na pijaci i razumeju probleme koji ne dolaze do naslovnih strana velikih tabloida.
Lokalni mediji su mnogo više od izvora informacija, oni su čuvari identiteta jedne sredine. Njihova snaga leži u bliskosti: kada pišu o problemu u seoskoj školi, o odronu na lokalnom putu ili o uspehu mladog sportiste iz kraja, oni ne izvještavaju „negde iz daleka“, već pišu o komšijama, o poznatim licima, o zajednici kojoj i sami pripadaju.
Bez lokalnih medija, male sredine ostaju bez javnog nadzora. Ko će pitati gradonačelnika, predsednika opštine, gde su otišle pare za rekonstrukciju, recimo, vrtića? Ko će istražiti zašto vodovod ponovo puca na istom mestu? Ko će objaviti vest o humanitarnoj akciji za bolesno dete, ako ne novinar koji zna porodicu, koji zna ulicu i koji razume koliko svaka pomoć znači?
Lokalni novinari često rade u teškim uslovima: sa skromnim budžetima, malim timovima i pod pritiscima lokalnih moćnika. Ipak, njihova uloga je ključna: oni su temelj demokratije na nivou na kome se demokratija zaista živi. Jer, prava politika nije samo u skupštinskim salama i ministarstvima, ona je u opštinskim kancelarijama, u mesnim zajednicama, na sastancima komšija i u školskim dvorištima.
Uloga lokalnih medija nije samo da informišu, već i da povezuju. Oni okupljaju ljude oko zajedničkih tema, podstiču dijalog i daju prostor glasovima koji bi inače ostali nečujni. U doba centralizovanih narativa, lokalni mediji podsećaju da svaka zajednica ima svoje priče, svoje potrebe i svoje junake.
Zato je važno ne samo čitati, već i podržavati lokalne medije, pretplatama, deljenjem sadržaja, učešćem u debatama. Njihov opstanak nije samo pitanje novinarstva, već i pitanje očuvanja živog tkiva jedne sredine.
Jer, kada lokalni mediji utihnu, zajednica ostaje bez svog ogledala. A društvo koje ne vidi sebe lako postaje plen tuđih interesa.
Zabluda
Pod okriljem nemešanja u uređivačku polititiku vlast je svojevremeno sprovela netransparentnu privatizaciju medija čime je omogućeno da ozbiljni lokalni mediji dođu u vlasništvo „sumnjivih“ tipova kojima mediji ne služe da informišu građane već kao sredstvo „ucene“ i prilika za lično bogaćenje. A sve to zavijeno u oblandu da niko nema prava da se meša, utiče, kritikuje, uređivačku politiku ali, samo ako je ona na „liniji“ interesa vlasti ili pojedinaca iz te vlasti.
Međutim, to što je neko postao vlasnik medija ne znači da treba i može da se ponaša kako mu volja. I da svoj, privatni, medij koristi u suprotnosti sa profesijom, Kodeksom i zakonom. A svedoci smo da je privatizacija medija upravo to donela.
E, sad, zamislite jednog mesara koji ima svoju privatnu mesaru. Kako bi se ponašali prema njemu kada bi videli i znali da on u mleveno juneće meso dodaje, recimo, 30% psećeg mesa? Da li bi ćutali i rekli: „nema veze to je njegova privatna mesara i može da radi šta hoće“! Ili bi odmah otišli u inspekciju i prijavili ga.
Ali, kad su mediji u pitanju potpuno je druga priča. Uključite televizor, ili kupite novine i gledate, slušate ili čitate vesti, koje ste platili, a one su poluistinite ili potpuno neistinite. Kako reagujete? Prihvatate to kao naormalno ili se odmah obraćate nadležnoj instituciji i prijavljujete „obmanu“?!
Znam, sad ćete pitati: „kakve veze ima mesara sa medijima“? Pa naravno da ima. I jedni i drugi prozvode „hranu“! Prvi za stomak a drugi za glavu! A to mi daje za pravo, poštovani čitaoci, da i ja vas nešto pitam: „zašto je vama važnije ono što unosite u stomak od onog što unosite u glavu“?
Kad mediji šapuću:
Šabac i senke informisanja
U Šapcu, kao i u mnogim lokalnim sredinama, slika medijskog krajolika prepliće potencijal i ograničenja i često to što bi trebalo da bude glas građana biva prigušeno šumom interesa, uticaja i selektivnog finansiranja.
Grad Šabac raspolaže značajnim budžetom za sufinansiranje projekata lokalnih medija. Poslednji javni konkurs izneo je cifru od oko 28,5 miliona dinara namenjenih medijima u javnom interesu, ali je jasno da je raspodela tih sredstava bila diskutabilna.
Više od polovine tog novca otišlo je jednom mediju, RTV AS, i „kompanijama“ povezanim s njim. Dva medija: RTV AS i „Glas Podrinja“ dobili su više od 80% budžeta predviđenog za 13 odobrenih projekata.
Logika konkursnog finansiranja je da omogućava pluralitet i da podrži različite glasove i perspektive; ali raspodela pokazuje da je u praksi dominantan glas, koji već ima infrastrukturu, ulogu i privlačnost i tako učvršćuje svoj položaj. Manjim i nezavisnim medijima ostaje da se bore za manji deo kolača, često bez javnog objašnjenja zašto neki projekti bivaju odbačeni.
Glas koji ne sme da utihne
Na svu sreću, mada nisam siguran za koga, još uvek postoje i neki mediji, kao, recimo, „Podrinske“, koji nisu hteli da sklope dogovor sa vlašću, niti sa bilo kim drugim, o „nenapadanju“. Na ponudu „nećemo vam se mešati u uređivačku politiku ali nemojte nas napadati, i, imaćete sve što vam treba“, novinari tog medija su odgovorili: „nemojte vi loše raditi pa vas nećemo napadati“! „Dogovor“, nije postignut ali represije, u svim oblicima, jesu.
Naravno, vlastodršci su umislili da su uskraćivanjem finansiranja „Podrinskih“ rešili svoje probleme ali mnogo su se „zajebali“ (izvinite na izrazu). Pre svega zato što su izgubili ozbiljnog „kritičara“ od koga bi mogli da imaju više koristi nego štete. Jer, veća je korist od iskrene kritike nego od lažnog tapšanja po ramenu. Ali to Ćaci nikad neće razumeti ni shvatiti.
Primera radi, projekti „Podrinskih“ su uvek bili najbolji, pogled u budućnost, u korist građana i javnog interesa. Na ovogodišnjem Konkursu u Šapcu tema projekta „Podrinskih“ je bila Domovi kulture na seoskom i prigradskom području. Međuti, „korumpirana“ komisija je taj projekat odbila da bi se par meseci kasnije po ovom pitanju oglasilo i Ministarstvo nudeći bespovratna sredstva za rekonstrukciju ovih objekata. Svaki komentar je suvišan.
Ko će da pita ako lokalni novinari zaćute?
Jedna od ključnih zamerki u Šapcu jeste da nezavisni i kritički mediji bivaju marginalizovani, naročito u finansijskim konkursima. „Podrinske novine“ su često isticane kao primer medija koji piše kritički, ali koji nije dobijao sredstva od kada je promenjena vlast u gradu.
Dakle, problem nije samo u prisustvu medija, nego u izboru čije će se priče finansirati, kome će se dati prostor što znači da u Šapcu izgleda da su mediji koji su bliži vlasti u prednosti, dok oni koji nastoje biti kritički trpe posledice.
Konkursi za finansiranje medijskih sadržaja često su kritikovani zbog nedostatka obrazloženja: zašto je projekat jednog medija prihvaćen, a drugog ne, pogotovo kad su motivi finansijsko-politički osetljivi.
S druge strane, među građanima i aktivistima raste percepcija da mediji u Šapcu nisu slobodni koliko bi trebalo da postoji autocenzura, prećutkivanje kritika, favorizovanje lokalne vlasti. Priče koje bi ukazivale na probleme (u infrastrukturi, školstvu, zdravstvu, lokalnim odlukama) često dobijaju selektivnu pažnju.
Odavde počinje istina
Očito da uskraćivanjem finansija „Podrinskim“ naprednjaci nisu rešili svoj problema pa su prešli na radikalnije mere. O tekstovima u ovom nedeljniku govorila je i Ana Brnabić, možete misliti kako, a bili su i tema „kultnog“ HIT TVITA!
Podneta je i jedna „SLAPP“ tužba u kojoj se traži odšteta od 400.000,00 dinara za „duševnu bol“ a zbog objave „pisma čitalaca“, a onda se uključila i Ruska obaveštajna služba koja je objavila da „Podrinske“ finansira Evropska unija kako bi „sprovodili obojenu revoluciju i ispirali mozak mladima“!?
Naravno, tu su i lokalni botovi koji redovno „kljucaju“ komentarima da su novinari „Podrinskih“ lopovi, da ih treba zatvoriti jer su huškači, da ih treba zabraniti jer su antisrpsko glasilo i slično… Po principu: „sto puta ponovljena laž postaje istina“!
Međutim, postoji interna „istina“ i o tome ko sve finansira i plaća „Podrinske“ koja se pokazuje članovima šabačkih naprednjaka putem društvenih mreža i vibera ali i uglednim šabačkim privrednicima kako bi im se skrenula pažnja da im slučajno ne padne napamet da „Podrinskim“ daju neku kintu a u kojima se kaže:
„Hhhhh (ime), izvinite što Vas uznemiravam sad. Imam informaciju da Vas Hhhhhh hh Hhhhhh (ime i ime firme) pljuje po društvenim mrežama. Sad sam to čula. Ako imate gde proverite, ja sam ovo čula od ljudi iz stranke. I da je potplatio Ivana Kovačevića da piše protiv Hhhh (ime firmr)…“ (imena su nebitna).
Jadno i bedno huškanje i zavađanje ali šta očekivati od „sorte“ koja se hvali da je Ćaci a koja je na vlast došla ucenama, pretnjama, izbornom krađom, prevarom i „tajnom vezom“ sa delom šabačke „opozicije“!
Vlast i “opozicija”
Lokalni mediji u Srbiji sve teže pronalaze prostor za istinsku nezavisnost. U okruženju gde se politički uticaj proteže do svake javne ustanove i lokalnog preduzeća, novinari su često prinuđeni da biraju između opstanka i profesionalnih standarda. Vlast očekuje lojalnost i “pozitivno izveštavanje”, dok opozicija traži “ravnopravan pristup” – ali obe strane najčešće medije vide kao oruđe, ne kao javni servis građana.
U takvoj klimi, lokalni novinari postaju najranjiviji deo medijskog sistema: izloženi pritiscima, bez dovoljno finansijske podrške, i često bez podrške javnosti. Ipak, upravo u lokalnim redakcijama, u malim timovima i uz skromne resurse, još se može pronaći najautentičniji oblik novinarstva, onaj koji govori o stvarnim problemima ljudi, a ne o partijskim agendama.
Lokalni mediji su ogledalo demokratije. Kad njihovo ogledalo pukne, slika društva postaje iskrivljena.
Ivan Kovačević
