Koliko ste puta u životu osetili strah? Čega se najviše plašite? Ako su ovo pitanja na koja imate više odgovora, to ne bi trebalo da vas zabrinjava, jer su i najveći svetski umovi imali svoje strahove, poput hipohondrije, otkriva Ivan Tomašević, glumac, ali i potpisnik teksta, režije i scenografije za predstavu „Moj saputnik strah“, premijerno izvedenu u petak u Šabačkom pozorištu. Desetominutni aplauz sale ispunjene koliko epidemiološke mere dozvoljavaju dovoljno govori o glumačkom umeću prikazanom u komadu- koprodukciji Scene „Maska“ i šabačkog teatra.
Ana (Aneta Tomašević), nekadašnja prvakinja Nacionalnog pozorišta, dobija priliku da ponovo zaigra u jednoj komediji, ali je obuzima strepnja da ona to neće moći, da je izgubila talenat, veštinu i moć koju je imala na sceni. Razmišlja o starenju, prolaznosti života, svemu što je nekada imala i neizvesnosti koju budućnost nosi. Njen asistent Viktor (Ivan Tomašević) ohrabruje želju da se vrati glumi, ističe njene profesionalne vrline i pomaže joj da prevlada sumnja i strahove koji je obuzimaju.
U razgovoru koji vode kaže joj da je najbolji lek protiv „crva straha koji nas izjeda“ upravo da ga odmah sasečemo čim se pojavi, a to znači da odmah učinimo ono čega se najviše plašimo. Strah je čudovište koje je lako stvoriti, ali ga je lako i uništiti.
-Pesimista je čovek koji svakoga dana sa svog zidnog kalendara otkida po jedan list i onda sa strahom i panikom gleda kako je taj kalendar iz dana u dan sve tanji. Čovek koji ima smisao svakog dana otkida po jedan list, na poleđini tog lista pažljivo ispiše šta je tog dana radio i onda taj list odlaže na gomilu ranije otkinutih listova. Taj čovek može da bude zadovoljan sadržajem koji je na toj gomili. Ima li on razloga da strahuje što mu je zidni kalendar iz dana u dan tanji? Ne. Ima li razloga da zavidi mladima? Na čemu? Na svemu onom što je ispred njih, na mogućnosti, na neizvesnostima. Umesto nemogućnosti i neizvesnosti, ti iza sebe imaš stvarnost ispunjenu svim poslovima koje si uspešno uradila u životu, svim nagradama, ljubavima, pa i problemima, jer i to je deo života, i to je bogatstvo. Ti si bogata žena- poručuje joj Viktor, citirajući reči Frojdovog učenika, austrijskog neuropsihijatra, Viktora Frankla, čija dela su poslužila kao inspiracija za komad.
Oživljavajući sećanja na vreme kada je bila aktivna na sceni, Ana postepeno otkriva i da svog asistenta ne poznaje tako dobro kao on nju. Ogorčena je i zbog situacije u kulturi, jer je „danas najveća umetnost dobro se prodati“ i pozornica je postala mesto gde se „mediokriteti dive jedni drugima“.
Viktor je bodri rečima da „uvek i u svemu treba tražiti smisao, jer ako nema smisla, nema ničega“, podsećajući da su „naše sumnje izdajnici koje čine da izgubimo dobro koje bismo dobili da nije bilo straha od pokušaja“.
„Moj saputnik strah“ daje odgovore na pitanja kako se suočiti sa strahom, kako ga pobediti i kakvu ulogu u svemu tome ima snaga ljubavi. Za kostime su zaduženi Selena Mladenović i Cvetin Aničić kao saradnik, kompozitor Goran Ljubanić, saradnica za koreografiju Kristina Pajkić, dok je stručni saradnik Ivica Klemenc. Pokrovitelj predstave je Grad Šabac.
Dragana Dimitrijević
