Story for the end 

Posvećeno Miodragu Markoviću Sonjici

Načeti, otvoriti priču, iskoristiti pruženu priliku i svetu predstaviti značajne likove sa urbane rocknroll i pop pozornice svoga grada se nekako nameće, pogotovo ako se tu radi o onima iz predvorja apsolutno zaboravljenih, kojih je u Šapcu (ali i u dobrom delu srpskih te yu gradova) barem, ne mali broj.

Redove ove tako, posvećujem Miodragu Markoviću Sonjici, čoveku kojem je daleke 1966. za diskografsku kuću PGP RTB  pošlo za rukom da snimi prvu EP ploču u gradu koja je sadržala prepeve naravno, na  A strani su „Predaću tugu zvezdama“ i „Ne reci sad“ a na B strani „Ne nemoj nikad plakati“ i „Zaboravi me“, uz pratnju tada aktuelnog jugoslovenskog VIS-a „Elipse“.

Nije nikakva tajna da je, vezano za snimanje ploče Markoviću pripomogla supruga Đorđa Marjanovića. Na koncu, čovek je zaslužio barem podsećanje na lik i delo, te ću shodno upamćenom i dodatnim saznanjima naravno pokušati podsetiti na njegovu ulogu i delovanje na lokalnoj urbanoj rocknroll sceni u drugoj polovini šezdesetih i startom sedamdesetih, a ako bih rekao da je njegov udeo u ispisivanju stranica te značajan, to nikako ne bih želeo ispustiti bitne i manje detalje vezane za to.

Ako bih krenuo hronološki (mada i nisam) morao bih poći od njegove godine rođenja, a to je 1947. godina. Da je već kao klinac pokazivao znatno interesovanje za pevanje, kao takav se, sa vrsnim glasom, dokazao u KUD-u „Abrašević“ gde sva lepršavost i specifična boja njegova glasa dolaze do punog izražaja.

Završava u svome gradu osnovnu i srednju školu, odlazi na odsluženje vojnog roka, u JNA, da bi se po povratku otisnuo u avanturu sa lokalnim VIS-om „Crne senke“, gde je naravno na poziciji vokalnog soliste. VIS „Crne senke“ je formirao Dragoljub Stanisavljević Era bas gitarist, a u tom sastavu su, pored njih dvojice, radili Mića Plavšić Sremac, gitara, Mile Pinda Marinković za klavijaturama, Lola Gubelić za bubnjevima i Kića Miladinović na gitari. „Senke“ su za razliku od VIS-a „Čivije“ slovile za jedan tvrđi, žešći sastav jer su i repertoar zasnivali na skinutim stvarima tada aktuelnih grupa poput The Rolling Stones, Herman’s Hermits, Spencer Davis Group, The Turtles, The Troggs, The Animals ……

Svirali su, koliko se sećam u Domu omladine, Domu JNA, na dvorišnom platou stare ŠUP škole, na Letnjikovcu u povodu 1. maja i nezaobilaznim sremskim selima (Hrtkovci, Grabovci, Klenak, Platičevo, Jarak…), a Era Stanisavljević se prisetio i svirke u OŠ „Vuk Karadžić“ na prelazu iz 1968/9. Kao nezvanični menadžer VIS-a se javljao Avdo Karadarević, poznati gradski lik, nama starijaima poznat koliko i Marković.

Vezano za njegovu EP  ploču, snimljenu 1966. istaći ću da ondašnji mega jugoslovenski sastavi poput „Silueta“, „Kameleona“, „Iskri“ i drugih nisu mogli snimiti ploču za probirljivi PGP RTB nego za aleksandrovački “Diskos“, koji će, usput, ostati upaćen po prvoj audio kaseti snimljenoj u FNRJ a godina je bila 1962. Radi se u stvari o „Bambina, Bambina“ u izvođenju italijanskog pevača Tonyja Dallare, koju je kod nas, ne tako uspešno izvodio Tomislav Čolović, valjda iz razloga tog naginjanja narodnjačkom etnosu, te je, epitet onaj da je Diskos uglavnom narodnjačka kuća sasvim opravdan.

Marković je imao pripremljen materijal za drugu LP i zakazan termin za snimanje u PGP-u RTB*u gde se i pojavljuje u dogovoreno vreme, no, odgovorni su insistirali da termin ustupi Terezi Kesoviji, pa tako, revolitran, vraća se u Šabac.

Kao i ostali, Markovića sam upoznao na jednoj od brojnih koncert-igranki u Domu omladine, a u tom je, kao i na centru ispred zgrade u kojoj je bila smeštena prodavnica  „Uzor“ (danas NLBKB) uvek „visila“ ekipa u sastavu Džiklja Gladić, Zub Nikolić, Dragan Škorija, Paja Damjanović, Šera Bogunović, Avdo Karadarević, Sadik Toni Eganović, Piga iz Klenka, Zoran Moki Petrović i Branislav Despa Despotović (kasnije su svirali zajedno sa Erom u jednoj od brojnih reinkarnacija grupe „Čivije“, ali pod nazivom „Čivija“), uz brojne one na drugim centralnim okupljanjima.

Marković u prvoj polovini sedamdesetih (tačnije 1973) odlazi u Italiju gde upisuje i završava likovnu akademiju, potpuno se predavši svojoj slikarskoj opsesiji, tako da je više puta odlazio u Pariz gde se priključuje i ustaljuje kao član RUSKOG UMETNIČKOG DRUŠTVA, a što će mu značiti vezano za budući umetnički rad, naravno, bila su tu i brojna poznanstva sa ljudima iz branše. Radio je i kao prateći vokal na snimanjima poznatih i manje poznatih pevača u studiju jedne diskografske kuće. Tradicionalno, već izlaže svoje slikarske radove na Monmartru, a to da je, ne nešto preterano, uspeo govori činjenica kako je vremenom stekao stan i atelje u zgradi tik uz  istorijsku Bastilju.

Novembra 2015. godine Šapčani Rada i Vladan Laća Bradonjić (iz Radničke ul.) su boravili u Parizu te iskoristili tu, nesvakidašnju priliku i posetili Markovića u njegovom stanu. Laća opisuje taj susret kao jedan zbilja emotivan, jer, videti svoga sugrađanina nakon više decenija… a Marković je njegovoj supruzi Radi već na ulazu u stan rekao, ti nisi bila plavuša nego crnka! Proveli su u neobaveznom ćaskanju nekoliko časova, ono, stan njegov je odisao prohujalim vremenima, kako to već kaže Laća, antikviteti svugde, persijski tepih star dve stotine godina, na zidu ikona, poklon jedne ruske grofice itd. I nikada nije ni pomišljao otuđiti sve te starine, nije ni slovio kao materijalista u smislu onom, samo kinta, ostao je zauvek u šezdesetima.

U Gradu svetlosti je i preminuo 02.02.2022. godine.

Piše: Živko  Ivković