Dragi moji,
pune su trideset tri godine mog advokatskog rada, branjenja i zastupanja na sudovima raznih nivoa, pisanja tužbi, žalbi, podnesaka, obraćanja najvišim našim sudskim, pa i evropskim instancama, sa manje ili više uspeha. Ono što me oduvek privlačilo ovom poslu, bila je sloboda i nezavisnost u radu. Tek kada sam se otisnuo u život od advokature, shvatio sam svu težinu tog napornog, lepog i iznad svega plemenitog i kreativnog rada… Još nisam doživeo da mi je neko ušao i zatražio moju pomoć, rekavši da je kriv i da će biti zadovoljan sa nekom kaznom, ako može da bude samo blaža po vrsti, ili što kraća. Nema takvih. Kao što nisam doživeo, da neko ispriča svoju situaciju koja ga je dovela u kancelariju, i kaže, da on nije u pravu, ali da pokušamo na sudu, pa kako prođe. Ne. Svi su nevini i svi su uvek u pravu… I to onda dovodi do neverovatnih situacija, velikih ličnih napora i patnji, frustracija i nesporazuma, ljutnji i sukoba… Naši klijenti misle da mi sudimo i mi presuđujemo u Ime naroda, da smo svemogući i pravi čarobnjaci kada je pravo u pitanju, a sve to zasnivajući na novcu kojim nam plaćaju naše usluge… To je toliko pogrešno i toliko daleko od istine i faktičkog stanja, da je to nemoguće objasniti… samo mi znamo kako je to…
Zbog toga smo izloženi pritiscima, nerazumevanju, pristrasnosti, ljubopitljivosti, izloženi satima i satima pojašnjavanja i objašnjavanja nečega što većina ljudi, teško može da razume, ako uopšte može…
Mi smo trideset i više godina društvo u tranziciji. Stvaramo i rušimo institucije u prolazu, menjamo sudije, tužioce, procesne zakone, materijalno pravo, toliko dinamično da smo došli do toga da ni sudije, pa onda ni mi advokati, ne znamo, koji zakon zapravo važi, kako se primenjuje i tumači. Taman se neki Zakon uspostavi i zaživi, vlastodršci ga menjaju, dopunjuju, brišu i dodaju odredbe, pravi se galimatijas i čorbuljak u kome se retko ko može snaći… Ali, da nije advokature, i našeg tumačenja i poimanja prava i normi, kao institucije koja zaista, stvarno štiti građane, oni bi bili izgubljeni, zgaženi i obespravljeni do te mere, da bi pravna nesigurnost bila opšta… Država i njene institucije bi rušile sve pred sobom…
Ali, da bi advokatura stala na branik običnog čoveka, građanina, radnika, seljaka, službenika, privatnika, žene, deteta, majke, oca, okrivljenog, osuđenog, bilo koga, potrebno je nezavisno sudstvo. Potrebne su stručne i samostalne sudije, koje će suditi po dobrim i trajnije važećim Zakonima, po dugotrajnom Ustavu, usaglašenom i objedinjenom sudskom praksom, gde će sudovi biti samo jedan segment uređenog i pravno i društveno funkcionalnog sistema… Imamo li mi to danas, da li smo ga imali juče i da li će ga biti sutra…? Teško pitanje. Danas ga nemamo… Sistem nije sistem,već je raštimovan, disonantan orkestar u kojem se pravosuđe neretko instrumentalizuje, koristi i zloupotrebljava, a to znači da taj segment društva, postaje voluntaristički i da je ishod bilo kog procesa i postupka, zapravo nemoguće predvideti… U nekom ranijem vremenu, stabilnijem i netranzicionom, to je manje-više, bilo potpuno drugačije, pouzdanije, sa mogućom dijagnozom i predviđanjem ishoda u velikom stepenu verovatnoće… Nisam neki ljubitelj socijalizma, naprotiv, ali je sistem u njemu postojao i funkcionisao je, ne idealno, ali je živeo… Danas toga nema…ostali su samo pojedinačni pokušaji i tragovi razrušenog sistema.
Kako do njega doći u budućnosti, kako povratiti poverenje u sistem pravosuđa, u tu treću granu vlasti? Ojačati je i osamostaliti u finansijskom smislu, da ne zavisi od Izvršne vlasti, Vlade i Ministarstava. Ojačati kadrovsku sliku sudova i tužilaštava. Uravnotežiti rodnu ravnopravnost u pravosuđu. Uvesti ocenjivanje sudija i njihovog rada i stručnosti. Dislocirati sudove i tužilaštva, zbog sveprisutnog pojedinačnog povezivanja sudija i tužilaca, što narušava ravnopravnost pred sudom. Zakone menjati samo onda kada je to nužno, a ne zbog potreba rešavanja pojedinačnih slučajeva. Procesne Zakone zacementirati. Kodifikovati Krivični zakonik, sva dela u jednom zakonu… Ako Vam se čini sve ovo praktično nemogućom misijom… grešite, sve ovo može da se uradi u kratkom vremenu, sistemski i precizno… Treba samo imati volje i uspostaviti sistem…
Do tada, ovako nam je kako nam je… Advokati, neki novi, mladi i energični lavovi bi da blokiraju sve, štrajkuju i ucene državu… Stariji bi da rade i spuste loptu na zemlju, dogovore pretvore u diplomatiju, a blokadu štrajkom koriste kao krajnje sredstvo… U sve se umešala politika i stranke, razni interesi i pozicije…
Srbija danas, praktično, mora se reći: gde je krenula, i gde li će stići…? Niko ne zna… A sudovi i tužilaštva rade, advokati, kako tako… Presude su, i dalje u Ime naroda… kakve su, takve su… Pa eto, gde smo, procenite sami… Nadam se da Vam je jasno…
Sve Vas volim i pozdravljam.