Porodica Geratović iz Drenovca čuva tradiciju
U dvorištu Geratovića u Drenovcu postoji nepisano pravilo- svih šestoro ukućana vole konje i neguju ljubav prema tradiciji. Onaj ko tu strast ne razume, začudi se kada vidi koliko grla imaju, a to osećanje se prenosilo, kako je i red, s kolena na koleno, pet generacija unazad. Ranije se nije imalo para za dobrog konja i fijaker, jer je trebalo kuću sazidati i podići krov nad glavom. Danas imaju osam konja i, kako u šali kažu, magarca „meteorologa“, te kad god njače, očekuju kišu. Premda ih je, uz osmeh, dodaju, neretko i prevario, ipak mu i dalje veruju. Temelje doma su udarili i pola imanja stekli upravo zahvaljujući konjima, priča Borisav, otac Milice i Milana, koji se već sad opredelio- na prvoj je godini Srednje poljoprivredne škole- uzgajivač sportskih konja.
-Zbog njega sve ovo i radim, sad završava prvu godinu i od malih nogu je uključen u sve poslove, ništa mu nije teško, ni vožnja traktora, kombajna. Kad sam bio mali, radili smo i zidali, ulagali u domaćinstvo, nismo mogli da dođemo do novih amova i lepih konja. Na uzgoju konja i radu sa njima, moj otac je zaradio pola imanja. Pre se špartala repa, a on je bio jedini koji je špartao s tri kopačice i tri konja- nas trojica držimo, a konj vuče. I danas konji nama vuku hranu za krave, špartaju kukuruz, kose travu. Konja koji vuče kočije treba učiti da bude miran, pametan, raditi s njim, da bi znao kako treba da se ponaša- objašnjava Borisav.
Sada imaju dva fijakera, jedan njihov- sa naslikanim pejzažom- centrom Drenovca, crkvom i školom na poleđini, i na drugom, koji je dobio na korišćenje od vlasnika mlekare „Milovanović“ Bore Milovanovića, oslikan stari Šabac. Želja mu je da u njemu defiluje kroz Šabac barem dva puta nedeljno, kao deo zvanične ponude Grada turistima, i tako vrati stari i prepoznatljivi duh našeg kraja i gostima evocira uspomene na Čivijaše. Bilo bi dobro i za selo i za grad, i za turiste, da kad dođu, imaju šta da vide.
-To su pitomi, disciplinovani, dresirani konji, koji ne bi stvarali nered po ulici, jer znaju da se ponašaju. Za pojedinu decu bi to bila jedinstvena prilika da vide konje, jer se neretko dešava da, kada ih ugledaju, kažu: „Vidi, krava!“ Osim toga, kad imamo već moto i slične skupove, ne vidim zašto ne bismo i fijaker, da podsetimo na našu tradiciju, koju smo pomalo zaboravili- smatra Borisav, u kraju, a i šire, čuven po tome što je do sada do crkve vozio mnoge mladence, koji poštuju stare običaje, te se, umesto za velelelepni mercedes, odlučuju za vožnju fijakerom, na najlepši dan u životu.
Ljudi tako, ističe, imaju priliku da lepo vide srećni par, umesto zaklonjen iza zatamnjenih stakala. Jedan takva fešta bila je nedavno u selu, kada se tamošnja mlada udala za „čistog“ Slovenca.
-Deda Živan iz Slatine pozvao nas je da vozimo Slovence, koji su iznajmili 40 soba u šabačkom hotelu. Pristao sam da ih vozim kad dođu kod starca u Šabac, i dok smo prolazili gradom, samo su oduševljeno komentarisali: „Srbija je čudo!“- priča i dodaje da su u selu do sada ulepšali pet svadbi i sve mlade koje su se provozale njihovim fijakerom, rodile su muške naslednike, te se pročuo glas po Drenovcu, malo u šali, malo u zbilji, da im se obrate ukoliko im je želja da dete bude muško.
Njegova i Marijina svadba trajala je tri dana, a suprugu je vozio fijaker u koji je bilo upregnuto pet konja- dva napred i tri pozadi. Treći dan je došlo odgajivača iz cele Mačve, organizovane su i trke konja, a ždrebe je sledovalo kao muštuluk. Uz druženje, pesmu i igru, i fijaker koji prođe ulicom, takva svadba se pamti i dugo prepričava.
Da se restaurira prosečan, stari, srpski fijaker, potrebno je hiljadu i po do dve i po hiljade evra. Za lepe amove treba oko 600 evra, a posao poveravaju majstorima, do kojih teško dolaze, jer rad na dobrom fijakeru zahteva prilično novca, vremena i strpljenja. Među konjima ima radnih i paradnih- lipicanera, sa kojima popravljaju genetiku. Svojevremeno je otac Tomislav imao trkače, ali je od tog sporta odustao. Konji dnevno pojedu sedam kilograma zobi i balu sena. Dosta posla ima oko njih- svakodnevno čišćenje, timarenje, potkivanje. Potkovice naručuju iz ispostave jedne mađarske firme u Novom Sadu, i stignu pre, kaže, nego neki lek da poručiš, i to brzom poštom. U vezi sa jednom porudžbinom prepričava anegdotu.
-Naručim potkovice u Novom Sadu, u mađarskoj firmi- za dve kobile osam potkovica i dve kutije eksera. Oni greškom pošalju 18 potkovica i tri kutije eksera, pa je i račun bio veći, 9.800 dinara. Obećao sam ženi da ću joj kupiti klompe u Šapcu za razliku u ceni i kad je videla račun, neprijatno se iznenadila. Onda sam ja zvao firmu i, želeći da se našalim, rekao vlasnici da me je zbog njihove greške s potkovicama napustila žena. Kad god ih zovem ponovo, ona svaki put pita da li se žena vratila- u šali priča Borisav, koji se bavi i mlečnim govedarstvom dve decenije unazad.
Ima petnaestak krava, a dnevno predaje 130 litara šabačkoj mlekari. Koristi subvencije za krave, premije za mleko, kao i subvencije za zemlju- 18 hektara i četiri po zakup, uglavnom pod pšenicom, detelinom, zobi. Najstariji ukućanin Tomislav poručuje da je, pored dva traktora, nezamenjiva pomoć konja koji vuku kosačicu. U državi, naglašava, može da vlada ko hoće, ali ako nema rada, nema ni prosperiteta.
-Posao mora da se završi i radi svakodnevno. Ako budu tako nastavili, biće nešto od njih. Ako ne budu, nema ni njih, ni celog sveta. Kad kiša pada, moj kukuruz mora da se obere. Stavi se najlon, pa se pokrije. U poljoprivredi, jedan dan nemoj misliti, gotova je cela godina. Samo jedan dan, a da ne pričam godinama. Ovi mlađi, ako ne nastave da kao nove gazde unapređuju ono što su stekli njihovi dedovi, pradedovi, neće proći dobro, a imao sam prilike i da se neposredno uverim u to u svom okruženju. Niko ne radi što je željan rada, nego da bi imao. Narod će morati da radi ako bude hteo da opstane. Ako hoće da propadne, onda može da se desi da ne radi, ali neće imati šta da jede. Može u ovoj državi da vlada ko hoće, i Vučić, i Mučić, ali ne čovek da radi, a da nema koristi od svog rada. Da je dobro, nije, da je teško, jeste, i cene poljoprivrednih proizvoda bi mogle biti bolje. Međutim, na selu je potreban školovaniji čovek nego u nekom preduzeću, neka vrsta Bizmarka, jer preduzeće trpi greške, ali seosko domaćinstvo svaku grešku skupo plaća- priznaje on i dodaje da pravi gazda mora da ustane ujutru, brine o domaćinstvu, jer stoka ne može da čeka.
Prisećajući se razvoja porodične ljubavi prema konjima, navodi reči jednog pametnog meštanina, koji mu je jednom poručio: „Čovek kad nabavi konja, propadne, ako hoće malo brže da propadne, nabavi dva“. Međutim, „ko narod sluša, taj je nadrljao“, a Geratovići su, na nagovor prijatelja i prolaznika, koji su im stalno postavljali pitanja zašto nemaju „šarene, te „one sa papirom“, stalno kupovali nove konje. I nijednog se, priznaje, ne bi odrekao. To mu je u krvi, kao i supruzi Borki i ostalim ukućanima. Najmlađi muški naslednik otišao je korak dalje- obrazovanje nastavlja u tom smeru.
-Želja mi je da nastavim tradiciju, a u školi učim kako prići konju, kako ga uzjahati, zoohigijenu… Nadam se da ću ostati na selu, jer mi ništa od poslova u poljoprivredi ne pada teško. Još kad sam bio mali, imao sam prvi kontakt sa konjima i tog početnog straha sam se brzo oslobodio- kaže mlada nada Geratovića i dodaje da većina drugara iz Drenovca ne deli njegov optimizam.
Na pašnjaku nedaleko od porodične kuće, razigrani konji, kojima nijedan slučajni prolaznik ne odoleva, galopiraju i pokazuju svu svoju gracioznost i lepotu. Među njima je i par mladih, šarenih, koji bi, ako zamisao Geratovića naiđe na odoboravanje nadležnih, mogli uskoro da prodefiluju i centralnim gradskim ulicama i izazovu divljenje Šapčana, ali i mnogobrojnih turista koji svrate u Mali Pariz.
Dragana Dimitrijević
