Stana Milanović – jedna priča

POVODOM 155 GODINA OD ROĐENJA VELIKE ŠABAČKE DOBROTVORKE

Kako to da ode Stana, a osta Stana?  Kako to da je odavno nema, a da je sa njom svaki razgovor moguć? Da li je osim dela bilo šta još od čoveka živo? O tome govori meni, neznanki, baš Stana, dok na slamčicu pijucka hladan nes koji u njenoj mladosti, a starost nije dočekala, nije ni postojao.  A naručuje ga bezbrižno ovde, u kafeu “Maršal” preko puta ulaza u školsko dvorište jer ga je, kaže, oduvek volela da pije čim grane prvo prolećno sunce. Priča polako, jer vreme za nju ne predstavlja ništa, srkne gutljaj da osveži grlo, pa gricne iz tacne parče suve šljive koja je podseća,  na mladost kao što je moja sad, na dane kada je ceo Šabac mirisao na šljivu madžarku koja je i njenoj porodici donosila veliku berićet.

“E, lepa moja, vidim, ima me na Vikipediji! Šta sam ja znala da će nekad biti ta Vikipedija? Kao što danas niko ne zna koliko vredi moja imovina koju su procenili na 100 000 dinara. Ko danas povezuje ovu sumu sa skoro dve ipo hiljade dukata, sa mojom kućom, imanjem i magacinom za tone i tone šljiva na Savi? Nisam znala valjano ni ja! Šta to sve vredi kada mi se život od dvadesete godine počeo da gasi! Odlazi mi život, a sa njim i radost, i ljubav. Gde je tu uteha? Uhvati te život i ščepa za dušu, pa ti ne da da dišeš! Bolest me je naterala da drugačije mislim. Nisam žudela za onim za čim su žudeli drugi: trošiti dukate na luksuz mogu svi koji dukate imaju, a ja nisam bila takva. Nisam gledala u dukat, nego u ljudsku dušu i obraz. Osećala sam da mi telo nestaje, ali da mi duša i obraz ostaju zauvek. Srećan čovek malo nauči o životu, nesreća je ta koja bolje uči! Moja oluja jeste došla da mi uništi život, ali je nekim čudom raščistila i put kojim sam želela da idem.

Moj Mijat, on me nije najbolje razumeo. Imao je mušku pamet tog vremena. Ja sam mlada zavolela njega, a on mogućnost da postane ortak mom ocu. Brzo je postao gazda, jer sam ostala rano i bez oca i bez brata. Išla mu je od ruke trgovina, pa ko da je svu pamet sveta pokupio. Nisam se ljutila. Velika srca vole, mala traže da budu voljena. Bila sam željna razgovora, ljudi su voleli sa mnom da popričaju, on je to zvao “preglabanja” pa me, baš zato iz kuće retko puštao. Moja se nije slušala, a tu je grešio.  Muškarci znaju samo da misle. Žene imaju svoj način da razumeju, ne moraju da misle. Zato su žene mudrije i bolje od muškaraca. Naša je nesreća što žene u školu niko nije slao. A muški, malo nešto znaju, ali su retki oni koji su obrazovanjem sačuvali obraz. Mijat već planira da zida gospodski dom u glavnom šoru Baira, preko puta Kurtovića pivare, a između Riste Barudžije i Bramera, iza čije je kuće ležala džamija u ruševinama. Hoće da mu na kući pozastide svi šabački hoteli! Moje njemu više ne treba – a ja znam kome treba. Ako sam ja dočekala svadbu nepismena, hoću da gledam žensku decu da uče! Postoji samo jedno dobro, a to je znanje, i jedno zlo, to je neznanje. Sa neukim ljudima nema sreće na svetu, jer će uništiti sve što je dobar čovek stvorio. I ja hoću da pomognem, koliko mogu, i dok još mogu! Dok mi sudbina gasi život, ja se, eto, radujem životima koji dolaze, kao što će i drvo pružiti hlad svima, pa i onom ko je došao da ga poseče! Eto, tako je nastao moj testament, on ti je tamo, preko puta mene, u mom holu. I eto zato mene kod tebe. A tu sam, i za hiljade drugih! Smeškamo se jedni na druge tu, na samom ulazu u školu. I pogledamo ponekad! A ja onda budem srećna što sam trajala tako kratko, a što trajem tako dugo!

Vidim, zbunjujem te jer si još mlada. Šta je stvarnost? Trenutak jedan koji odmah, baš odmah prođe. Sve ostalo je priča. Tvoj prošli dan već ćeš drugačije ispričati ti od, recimo, tvoje drugarice. Ja sam priča, kao što je priča Miloš Obilić, Marko Kranjević, ceo Kosovski boj, ili, recimo, tvoj jučerašnji dan, ili čak i ovo, što se dešava sad. Eto, sedimo u “Maršalu”, a maršala nema, zar ne? Hiljade godina su samo priča čoveka koja je satkana od bezbroj trenutaka izvitoperene stvarnosti. Hvala ti na ovom druženju, nes kafa je bila odlična, moram da se vratim u moj hol da čuvam moje trajanje. Da se srećem sa hiljadama pogleda svakog ko uđe u ovu školu koja nosi moje ime. Sledeći put, da malo popričamo o čoveku. O ljudima koji umeju da zaborave, ali i dobrim ljudima koji umeju da se sete. Kad poželiš, svrati u moj hol, pa da odemo opet na ovu kafu. Dođi i kad budeš ti imala svoju decu! To će me posebno obradovati jer ja svoju, nažalost, nisam imala. Ali sam ponosna što imam vas, koji niste izašli iz moje utobe, ali jeste iz mog srca.

I tako, ode Stana, a osta Stana. Šta je stvarnost, a šta priča? Vidim da ću na to pitanje, godinama davati različite odgovore. Možda bolje: osta Stana, a ode Stana. Može i ovako i onako. Sve zavisi od vas!

Velimir Kuzmanović, profesor ovdašnji