Petak, 23. maj može se uzeti kao prelomni trenutak u razvoju dođaja na srbijanskoj univerzitetskoj, šire – političkoj sceni: studentska inicijativa, odnosno peticija za raspisivanje prevremenih, vanrednih parlamentarnih izbora je i formalno podnesena nadležnoj državnoj instituciji (u vezi sa primenom člana 109. Ustava Srbije). Da bi se demokratskim putem nenasilno što hitnije izašlo iz ogromne i dugotrajajuće krize društva i Države, ujedno da bi se, sledstveno, ispunili inicijalni studentski zahtevi.
Smatram da bi (i) raspisivanje izbora pod iole podnošljivim, uravnoteženim, dakako poboljšanim uslovima vodilo okončanju blokada univerziteta, njihovom usmeravanju, premeštanju ka onima koji već godinama unazađuju Srbiju.
Postalo je i moralno i materijalno nesnošljivo ugnjetavanje univerziteta spolja, od strane aktuelnog režima, ali i njegovo višemesečno, nedovoljno delotvorno okupiranje iznutra, zaustavljanje njegovog funkcionisanja od strane dela studenata. Rečju, univerzitet se u toj atmosferi dobrano guši, nezaustavljivo propada! Pa je tako došlo vreme da, saobrazno svojoj vekovnoj misiji, najzad prodiše. Da se spase ono što se još spasti može.
Državni univerziteti nisu udruženja građana, već javne institucije. Profesori i studenti „prolaze“ – univerziteti ostaju, moraju da ostanu! Oni su izvorište nataloženih, dubokih i specijalizovanih umnih znanja, usmene i pisane reči, dragocenih knjiga. Univerziteti su istorija i tradicija, ali i naša svetla budućnost. Univerziteti su kako duhovnost, svest i savest, posvećenost traganju za istinom i raznorodnim zakonima, tako i pripadajuće zgrade, dokumenta i ljudi čija dela odolevaju vremenu i političkim burama. On je istitucionalizovana zajednica pružalaca i primalaca sistematski uređene građe celine života – ranijeg, tekućeg i nadolazećeg – prirodnih, društveno-humanističkih i teoloških znanja najvišeg ranga.
Stoga, u korist studenata i njihovih profesora a na polzu društva, nasušno je bez odlaganja odlučno „odškrinjavanje“ univerzitetskog nastavnog procesa: bilo prvo putem omogućavanja svim studentima redovnog polaganja ispita, bilo (i) kroz (a)sinhronu online nastavu. Neposredne konsultacije studentima od strane nastavnog osoblja ni do sada nisu bile sporne, odvijale su se bez ometanja.
Suštinski smisao obnavljanja rada naših univerziteta je afirmacija njihove originerne, i međunarodnim i nacionalnim, ustavnim dokumentima garantovane autonomije. Čuvanje autohtonosti univerziteta, tih hramova nastave i nauke, njihove zračeće intelektualne otvorenosti i političke neutralnosti, naša je sveta dužnost.
Setih se legendarnih reči pokojnog patrijarha Pavla. Parafraziram: „Mene može da ponižava ko god hoće, ali samo ja sâm sebe mogu da ponizim“. Isto vredi i za univerzitet.
Tri su uporišna stuba narečenog predloga: 1) vreme koje nas gazi i nikome ne prašta – jer vreme nije novac, već sâm život; 2) slobod(n)e univerzitetske nastave i od nje jasno odvojenog i izmeštenog prava studenata kao jednakopravnih punoletnih građana na političko mišljenje, na stav, na javno istupanje i političko organizovanje; 3) čast, integritet univerziteta kao jednog od ključnih nosilaca svekolikog, osobito kulturnog razvoja društva.
Sve u svemu, krajnji je momenat da svi mi u Srbiji, posebno univerzitetski činioci, pomirimo i uskladimo razum i emocije, mogućnosti i iluzije, stvarnost i ideale.
Zoran R. Tomić
