Srasle Crkva i država
Ustoličenje novog mitropolita crnogorskog Joanikija na Cetinju prošlo je kao da se radi o Bejrutu ili Kabulu a ne o Cetinju. Ispraćen do vojnog helikoptera, uz pancirno ćebe i živi zid specijalaca sa punom vojnom opremom, uz puno buke i besa. Nekako sve više isplivavaju i gresi iz Srpske pravoslavne crkve i njenih činodejstvenika. Prvo, otkud toliko pompe za jedan čin u kome učestvuju na skromnost zakleti monasi, kao što su srpski patrijarh Porfirije i novi mitropolit Joanikije. Tron nalikuje svetovnim gospodarima, kraljevima, kneževima, pa i nekim predsednicima, ali Hristovim podvižnicima ne pristoji ni bogatstvo, ni grube reeči, ni tolika bliskost sa grešnicima koji vode državu. Ako je Isus Hristos na svom stradanju i propovedanju sagradio carstvo zemaljsko i nebesko od hrišćana, gde je po Jevanđelju, pre svega, ljubav, istina i tolerancija, onda su ga se mnogi njegovi sledbenici odrekli. Počev od protivnika ikona; borbe protiv jeresi kao što je to Stefan Nemanja činio protiv patarena; kasnije spaljenih 80.000 žena optuženih za vračanje; stradanja u vreme jezuita čak i naučnika kao što je Đordano Bruno; bogohulni krstaši umesto da oslobode Hristov grob u Jerusalimu poharali su Konstantinopolj i pobili brojno stanovništvo; verski ratovi između rimokatolika i protestanata odneli su trećinu življa srednje Evrope… Ovde u Srbiji, u bližoj prošlosti, odmah pošto je Zoran Đinđić naprečac uveo veronauku, doduše i građansko vaspitanje, kreće silan zamah pravoslavlja. Ali, arhijereji, umesto da budu skromni pastiri svojih vernika, izuzev retkih uzuzetaka, utrkuju koji će više skrenuti sa tog puta, a dovoljno je samo pogledati njihov vozni park. Pa su tako jereji blagosiljali srpske Škorpione koji su bez ikakvih skrupula ubijali nevine, čak i žene i decu; ili kako se to zagubila tužba protiv episkopa vranjskog Pahomija za obljubu dece; ili episkop bosanski Kačavenda koji je navodno zakleo Karadžića da ne potpisuje itekako povoljan Plan Z-4, a ispostavilo se da je vladika Kačavenda veoma voleo da uživa u zemaljskim preterivanjima pa čak i danas uživa u svom „skromnom“dvorcu u Bijeljini… Crkveni oci veoma su povezani sa državnim vođstvom, pa su tako osveštali crkvu tadašnjem predsedniku Tomislavu Nikoliću u Bajčetini, pa u crkvu koji je podigao bivši ministar vojni i šef BIE Bratislav Gašić… Nisu izostala ni crkvena ordenja, najviše za predsednika Vučića povodom 800 godina SPC, slično je prošao i ministar fianansija Siniša Mali, jer država ne štedi novce za SPC, i obavezno su u tome nazvani „dostojni“. Međutim, kako mogu biti dostojni, na primer, predsednik države Vučić i ministar finansija Mali, kad su ogrezli u grehu laganja, mržnje, srebroljublja… Ko je to rušio u Savamali, ko je ušao u dilu Beograda na vodi, ko svoje sunarodnike a političke protivnike naziva svakojakim imenima bez dokaza, izazivajući mržnju?! Predsednik se čak zakleo na Miroslavljevom jevanđelju… Pa nisu dostojni da budu od SPC uvaženi, a ni SPC nije dostojna svoje viševekovne uloge jer takve ljude uvažava. Šta bi tek rekao počivši patrijarh Pavle, istinski monah, koji je, na primer, peške hodio po Kosovu i Metohiji, a imao je „kadilak“ od države, peške išao po Beogradu, stajao u tramvaju, popravljao dotrajalo u Patrijaršji, i govorio da budemo ljudi, iako smo Srbi.
Dragan Eraković
