DEMOKRATIJA BEZ ŠTITA – PUT U DIKTATURU
Po najnovijoj tabeli Reportera bez granica mediji u Srbiji pali su za tri mesta, i sada su na 93. mestu u svetu. Ne baš tako davno srpsko novinarstvo survalo se čak za 13 mesta, i ako se ovako nastavi biće u društvu medija u Rusiji, Kini, Turskoj, Saudijskoj Arabiji… Ovaj status medija znatnim delom u saglasju je sa demokratičnosti i nivou građanskih sloboda u njihovim državama. Ne slučajno prva tri mesta zauzimaju nordijske države: Norveška, Finska, Danska… To su već veoma uređena društva, sa visokim nivom kulture kao i demokratskih vrednosti. Već kada je sudija Miodrag Majić pomenuo da je sudstvo poslednja odbrana građana i demokratije pred apsolutnom vlašću, dosadašnja praksa srpskog pravosuđa pokazuje da to nije neki garant ni brana izvršnoj vlasti. Pogotovo kada je uvedeno vanredno stanje, bez saglasnosti Skupštine, a tobož u dogovoru predsednika države, premijerke i predsednice Skupštine. Otkuda da premijerke nigde nema, a po Ustavu Vlada Srbije vodi spoljnu i unutrašnju politiku države. Pa kad se premijerka snishodljivo obrati: “Šefe!” jasno je kuda to vodi. Ali, i novinarstvo je u dugoj istoriji bilo brana i kontrola autoritarnoj vlasti. Barem je tako u civilizovanim državama. Nažalost, na prste jedne ruke u Srbiji se mogu nabrojati slobodni, odnosno profesionalni mediji. Poređenja radi kad je osnovana „Politika“, 1904, u Beogradu je izlazilo 12 dnevnih listova, a prestonica je imala 60.000 stanovnika. Danas u Srbiji ima šest dnevnih litsova, a jedan profesionalan: „Danas“. Ostali, pogotovo listovi koji se greškom nazivaju taboloidi, jer u pravim tabloidima nema laži. Ovde „Informer“, „ALO“, „Srpski telegraf“, po hiljadu puta godišnje ogreše se o Kodeks novinarstva i istinu, što može samo da registruje Savet za štampu. Po stotinu puta osvanu naslovne strane koje šire lažne vesti, a često i paniku.
Novinari na meti vlasti
U obrazloženju za Srbiju, između ostalog, se navodi da je posle šest godina pod vođstvom Aleksandra Vučiča, prvo kao premijera, a potom predsednika, Srbija postala zemlja u kojoj je često opasno biti novinar i gde lažne vesti postaju sve vidljivije i popularnije.
„Broj napada na medije naglo je porastao, dok zvaničnici sve više koriste zapaljivu retoriku protiv novinara. Neki hrabri novinari i dalje pokrivaju opasne teme poput kriminala i korupcije. Međutim, zbog velike koncentracije medijskog vlasništva u zemlji, njihove priče su obično dostupne samo na internetu“, navodi se u obrazloženju.
U obrazloženju Reportera bez granica navodi se da su mnoga ugrožavanja rada novinara na Balkanu ostala nekažnjena. Posebno se apostrofira da slučaj novinara Milana Jovanovića, u čijoj je kući u Grockoj 2018. podmetnut požar dok su on i njegova supruga spavali unutra, još nije dobio svoj sudski epilog.
„Dogovor između političara i medija, široko rasprostranjene lažne vesti koje tolerišu vlasti, kao i maltretiranje uzbunjivača, Aleksandra Obradovića, takođe ostaju veliki izvor zabrinutosti“, navode Reporteri bez granica na svom sajtu.
Od nedeljnika profesionalnu etiku čuvaju: NIN, Vreme i Nedeljnik. I to bi bilo, uglavnom to. U odnosu na ove ”tabloidne” i prodržavne novine to su mali tiraži. Dosta daleko od profesionalnih uzusa su i elektronski mediji, pogotovo oni sa nacionalnom frekvencijom. Po Zakonu mediji su dužni da objektivno, pravovremeno i celovito informišu javnost. Pa kad se toga ne drže javni servisi RTS i RTV, koje plaćaju svi građani, onda ne čude privatne stanice PINK, Hepi, Studio B, koje smatraju da mogu kako hoće i šta hoće. Ne reaguje ni REM, ni javno tužilaštvo kad se raspiruje nacionalna i verska mržnja, kad ima otvorenih pornografskih sadržaja, a tek o nekoj političkoj korektnosti da se i ne govori. I ovde vrlo retki su profesionalni mediji: TV N1, Nova S… S druge strane po političkoj volji i ekonomskom prinudom praktično svi lokalni mediji su poslušnici vlasti. Izuzetak su Kikindske novine, i šabački nedeljnici. I onda kada se već duže vreme iskrivljuje stvarnost, i najpogubnije što je rijaliti programima i agresivnim kičerajem promenjen mentalni kod stanovništva, onda za neki civilizacijski i kulturni oporavak trebalo bi silno vreme. Ali, to se ne naslućuje, Srbija sa ovakvim vrednostima beznadežno tone u glib primitivizma, plemenskog uređenja, i naravno diktature. Uteha ne može biti ni Kina, ni Rusija, ni Turska, jer građanin bi trebalo da je slobodan, a ne da bude podanik.
Dragan Eraković