RIJALITI SRBIJA
Ovaj svet, ovaj svet, nama je lep, glasi slogan iz jedne reklame za, valjda, nekog mobilnog operatera a na tragu čuvene pesme „Al’ je lep ovaj svet“ Jove Jovanovića Zmaja. Na ove i ovakve reči, realna je pretpostavka, svaki istinski srpski patriJota, nacionalista i nosilac prazne glave na ramenima odreagovao bi ushićenjem, prijatnim bolom u predelu polnog organa i suzom radosnicom u oku. Srpski svet za njih je stvarno lep iako oduvek nedostižan. A nije da se nisu trudili naci trudbenici da do istog stignu kao u raj. Dugo su pripremali drva za tu lomaču da bi naposletku vatru dobrano i baš pakleno zapalili, uništili ljudima domove i živote i sve normalno što je postojalo u nekadašnjoj Jugoslaviji – državi svih njenih naroda i građana. I napravili neke svoje kao države, jednonacionalne koliko se moglo. Srpsko rukovodstvo uz ogromnu podršku „naroda“ opet se istripovalo kao i mnogo puta pre (znaju oni koji nisu bežali sa časova istorije) da bude Pijemont srBstva, predvodnik svih zalutalih ovčica, kurčili su se prema svima dok nisu dobili po pičci i završili u „maloj sobi dva sa dva“ u Hagu. A državu kao takvu nisu bili sposobni da stvore već je Srbija u formi nezavisne države nastala tako što su je svi napustili, sve republike bivše Juge pobegle su glavom bez obzira od „ludih Srba“, njihovih bolesnih vođa i bolesne politike čiji je konačni cilj uvek, ovako ili onako, bio Velika Srbija. Opozicija nije Mološeviću zamerala što je sa komšijama i braćom zaratio nego što je te ratove (u kojima Srbija nije učestvovala) izgubio. Ono što je osuđeni ratni zločinac Šešelj dr Vojislav zagovarao javno Sloba i ekipa socijalističkih kriminalaca radili su ispod žita i da se Vlasi ne dosete a kada je taj plan propao prešlo se na plan B. Po sistemu „tiha voda breg roni“ ušlo se u kreiranje srpskog sveta prvo u samoj Srbiji, počelo je sa uvođenjem veronauke u državne škole, pa se nastavilo mešanjem SPC u državne odluke a u vezi tzv. nacionalnih pitanja (svi su Srbi pravoslavci a Srpska pravoslavna crkva i država su jedno), pa je Kosovo postalo srce Srbije a u realnosti omča oko vrata svih građana koji u Srbiji žive, nastavilo se tako da su Srbi u regionu predstavljeni kao žrtve (nikad i kao zločinci) naročito u Hrvatskoj i Crnoj Gori a o KiM i da ne govorimo i naravno da im je potrebna pomoć „matice“ a sve kaobajagi u demokratskom duhu i pročaja. Demokratske vlasti su 12 godina (2000-2012) cinculirale, povlađivale tom opasnom narativu, probale (što nikada ne uspeva) da imaju i ovce i novce, i Srbija u EU i Kosovo u Srbiji (a lepo je govorio patrijarh Pavle: čije ovce onoga i planina), sve okruglo pa na ćoše a onda su presvučeni radikali sa sveže demokratskim bojama našminkanim A. Vučićem na čelu stupili na scenu i Velika Srbija je preko noći postala Srpski Svet. Naravno ne odmah, trebalo je prvo obaviti razne prljave poslove za one koji su „nove radikale“ danas poznatije kao naprednjaci i doveli na vlast – od obećanja o rešavanju kosovskog pitanja do sumnjivih privatizacija i rasprodaje javnih dobara i prirodnih resursa a kada se usled epidemiološke pa posledično i ekonomske krize širom planete otvorio prostor Firer i njegovi razbojnici, uz svesrdnu pomoć nacionalista svih boja, krenuli su sa pričom o vrlom, novom, svetu koji je uz to, zamislite, srpski!? Nesretni Vuk Drašković je svojevremeno zastupao tezu da „gde su srpski grobovi tamo je i Srbija“ a ovi sada sve Srbe iz regiona (a i šire) trpaju u istu vreću koju nazivaju srpskim svetom koji bi, po zamisli ovih lunatika, trebao i morao da dominira na Zapadnom Balkanu po logici stvari. Mi Srbi smo narod najstariji, najbrojniji, najpametniji i najjači u svakom pogledu i nama uloga lidera u ovom delu Evope (i sveta) prirodno pripada. To su one iste bolesne ideje koje su nas 90-ih godina prošlog veka i gurnule u ratna razaranja i propast koja traje i dan danas. Ali, bolest je mutirala baš kao i onaj smor od virusa Kovid 19 i sada lepše izgleda na prvi pogled, nekako prihvatljivo čak i za one koji ne nose srpstvo kao značku na reveru i ne mašu srpskim barjakom u svakoj budalastoj prilici. A u stvari „nije šija nego vrat“. To što su bivše jugoslovenske republike a sada nezavisne države, u prvom redu Bosna i Hercegovina i Crna Gora, u velikim problemima i u smislu svojih državnosti i svega drugog i što u njima živi veliki broj građana srpske nacionalnosti je kao kec na desetku Aleksandru Vučiću da nastavi staroradikalsku politiku u novoj naprednoj formi a to je regonalna destabilizacija i stalni pritisak na te susedne zemlje u cilju stvaranja narečenog srpskog sveta a o čemu i on i njegovi najbliži saradnici (papagaji) otvoreno i bahato govore u javnosti. To je Aca Srbin pokazao i kada je kao „milosrdni anđeo“ dopremio vakcine u pomenute države a sve zbog podizanja sopstvenog rejtinga o čemu jedino i vodi brigu. Građani i građanke Srbije na sve ovo, naravno, ne reaguju, obamrli od Gebelsovske propagande sa nacionalnih frekvencija i tabloida, naterani da „dobro“ žive u „zlatnom dobu“ i da se ne mešaju u sopstvene živote. Ima ko će za njih da misli a njihovo je samo da izađu na redovne, vanredne i bilo koje i kakve izbore i zaokruže listu koju predstavlja Jedan Čovek – Vrhovni Pacijent. OK, tu i tamo može poneki „ekološki ustanak“ i to bi bilo to. Kao da je važno ko je na vlasti kada je ionako sve to „za našu decu“. U srpskom svetu.
Dragan Karalazić
