REZIME
Svedoci smo posredstvom sredstava masovnih komunikacija, svakodnevne nepravilne upotrebe – zloupotrebe srpskog jezika. Deformisanje istog putem nepotrebnih tuđica, fraza, neologizama i varvarizma, dovodi na momente do neprepoznatljivih oblika našeg maternjeg jezika i njegove potpune deformacije, protiv čega se treba boriti svim sredstvima, ni jednog momenta ne bežeći od novog vremena i novih reči koje sobom nosi, ali ne odstupajući od lepote i beskrajne upotrebljivosti srpskog jezika.
1. UVOD
„Čedo,čedo moje milo, jezik kao zemlju. Riječ se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?“
Mediji postaju svojevrsna pričaonica, neka vrsta društvene proteze za one koji silom prilika (ili sopstvenim izborom) žive po plitkoj površini globalnih kulturnih standarda, na kojoj ne postoji ništa što se ne vidi, ništa što nije otkriveno. Odnosno, život bez „dokumenata o sebi samom“, život bez dokaza i nije neki život – a život koji nije obznanjen svetu kao i da se ne živi. Tako je privatni život kao biznis projekat – postao ne samo reklama po sebi – ispostavljanje privatnog života na uvid javnosti i sl., jesu, na neki način dokaz strašne usamljenosti, neka vrsta sindroma ostrva od kojeg pate javne egzistencije. Komunikacija sa javnošću na lične teme, monetom koja se zove privatni život, jeste simbolička zamena za bliskost koje nema, za prijatelje, koji su izgubljeni na putu do uspeha – svet, javnost – te maglovite kategorije postaju surogat – prijatelji. Otuda nije čudo da je odnos prema stvarnosti danas suštinski samo odnos prema objektivu fotoaparata koji će dokazati svetu da smo živi. Nije čudo da ljudi umesto da pišu razglednice sa Južnih mora svojim najbližima, oni se dopisuju sa maglovitim i bezizražajnim „očima javnosti“. I daleke destinacije, koje kao turistički model postaju sve popularnije i kod nas, postale su, takođe, svojevrsni statusni simbol. Nije više dovoljno imati skup automobil i ostali standardni inventarijum „uspešne egzistencije“ – sada taj novac mora da se vidi na fotografiji, sa dalekih ostrva, mora biti prikazan nekome, inače – kao da uopšte i nismo živeli. Ali, ako nemate prijatelje sa kojima komunicirate – uvek su tu mediji. Sve što se ne može podeliti sa nekoliko pari bliskih očiju – može se podeliti sa celim svetom. Upravo u tom malom detalju, izgleda, leži ta paradoksalna suština savremenih medija. Na mesto vesti, analiza aktuelnih tema i dokumentarnih emisija, u udarnim terminima dolaze sadržaji koji su po svojoj prirodi jednostavniji, zabavniji i spadaju u oblast razonode, kao što su španske serije, rieliti šou Farma, Veliki brat, priče o špijunima, nasilje, kriminal, kao i razne druge serije tog tipa. Neo – turbo folk predstavlja atak na građanski moral i ukus takozvane urbane publike.
2. JEZIK U KULTURNOM ZAPEĆKU
Svakodnevno možemo čuti i videti greške u akcentu i izrazima. Prof. Mirjana Vlajisavljević u svom članku Kako mediji uništavaju srpski jezik, upozorava na preteranu upotrebu žargona, poštapalica, koji imaju svoje pogubne posledice po očuvanje naše jezičke kulture i kulture uopšte. Masovni mediji postaju moćno sredstvo nakaženja i zloupotrebe srpskog jezika. Iako srpski jezik polako obitava u kulturnom zapećku, ironično je to što su proizvodi kao što su radio, tv, kompjuterski čipovi, učinili najviše da se proširi popularna kultura zasnovana na medijima. Što smo više uspevali da stvorimo medijski intenzivno okruženje, to se srpski jezik sve više kulturno povlačio. Dr Rada Stijović kaže da smo svedoci krajnje pojednostavljenog jezika mladih koji je sveden na minimum izražajnih mogućnosti. Pri tom dosta često se koriste poštapalice kao i ulični žargon. Reči smaraš, ekstra, ful, ovo-ono, likuša, fensi, in, lajkovanje….samo su deo žargona današnje generacije. Njihova komunikacija se svodi na „četovanje” preko interneta ili razmena sms poruka, gde je upotreba velikog slova, znakova interpunkcije zanemarena. Upotreba slova “w“ umesto „l“ (wepo, swatko, mawo…), “ae“ umesto „hajde“, pisanje upitne rečce „li“ i negativne rečce „ne“ takođe se zanemaruje, veznik „jer“ se ne razlikuje od upitne veze „jel“ (jel moram da učim, jer ideš?….). Zlata Spasojević, lektor Politike, u svom članku Govor i mišljenje su dar, ističeda strane reči zanemaruju srpske sinonime. Navodi primere: advertajzing (reklamiranje), akt (čin), asocijacije (udruženja), balans (ravnoteža), brend (marka, zaštićeno ime), destinacija (odredište), edukacija (obrazovanje), fešn vik (nedelja mode),….Ona upozorava na birokratski način mišljenja i izražavanja, koji je nastao u pravu i administraciji, a putem jezika politike prodro u jezik medija. Prilozi koji potkrepljuju navedeno su : „obavljanje“ (razgovora, poslova), dovoljno je reći o nečemu razgovarao, nešto uradio….U prilog do sada rečenom ide poslovica „Ne zna da besedi, a ne ume da ćuti.“ U svom članku Ispeci pa mi reci, Milutin Koprivica ,jedan od lektora Politike, navodi primer nekih voditelja/voditeljki koji misle da je za poso novinara dovoljan njihov izgled, a ne način izražavanja i ponašanja pred javnošću. On ističe da usled pada koncentracije i potrebnog znanja događa se često da se tzv. voditelji služe poštapalicama tipa : „Kako se kaže…“, „Kako se zove…“ ili pri potvrđivanju koriste izraz „Super“. Narodna poslovica kaže: „Nije svačije kroz selo pevati.“Milorad Dešić, prof. Beogradskog Filološkog fakulteta navodi da bi oni čija se reč, način izgovora, svi oni čija se javna reč, govorna ili pisana, sluša, trebali pridržavati standarda, zbog velikog uticaja na široke narodne mase. Može se konstatovati da se kulturni centar vrti oko medija, dok se srpski jezik nalazi u njihovim orbitama na bezbednoj udaljenosti. Mediji utiču na sve elemente jezika: pravopis i gramatiku, izgovor, korišćenje stranih reči i izraza, korišćenje fraza, korišćenje ćirilice i latinice…Da bi bili što jasniji novinari često prave pleonazme, stavljaju zbirne imenice u množinu i smišljaju neobične konstrukcije.Često se čuje – najidealniji, najoptimalniji, najminimalniji…Koje rešenje može da bude idealnije od idealnog?Šta je manje od minimalnog? Upravo želja za izražajnošću navodi neoprezne novinare na greške. Čemu pripisati izraz „šaroliki kolorit“ ako ne tome. Bilo je dovoljno da kaže „šarolikost tog kraja“ ili „kolorit tog predela. “Korišćenje konstrukcije „prisustvovao je na sastanku“,korektno je „bio je na sastanku“ ili „prisustvovao je sastanku“. Ljudi se povode za onim: „Tako se kaže na televiziji.“Počela je da preovlađuje upotreba „da“ tamo gde treba „što“. Češće su konstrukcije „Drago mi je da si dobro ( …da sam te video/la, da uskoro putujem), umesto korektnijeg – „ ….što si dobro“, i td…Bilo bi lepo da vrate (repriziraju) sve one lepe emisije o jeziku koje su nekad bile u okviru školskog programa. Tako bi ljudi koji _pažljivo prate informativne emisije bili u prilici da čuju i nauče da, na primer, gostu treba zahvaliti na gostovanju, a ne zahvaliti mu se….Za 98% stranih reči i izraza postoje lepe srpske reči i izrazi (sem novonastalih, uglavnom vezanih za elektroniku i računare).
2.1. VREME BEZ IDOLA – ZAMENA PRIORITETA
Jedna od rečenica koju je izgovorila Luna Lu: „Na ovom iventu mi smo bili iza beksteidža i videli smo mnogo selebritiz.“Ideja voajerizma, kao vrhunske zabave dobila je novi društveni model – idola koji kad nema šta da kaže, veruje da su svađe, vređanja i urlanje najbolji argumenti dobre komunikacije (rieliti šou Farma, Veliki brat…). Mediji su ga učinili nekom vrstom vođe u društvu u kom se nalazi. On osvaja prostor. Ostali ćute i gledaju svoja posla. Ovo međutim, nije samo slika našeg „VIP“ miljea, ovo je slika Srbije. Međutim, prethodno opisan kulturno – medijski obrazac prihvaćen je kao nesumnjivo „progresivan“.
Tvrdim da je zaborav predvorije smrti. Da li to znači gubitak čoveka? Mislim da znači i da se vraćamo na najprimitivniji robovlasnički odnos. Da, u saremenom svetu postajete u stvari rob. U tom smislu mediji su vrlo opasna alatka. Oni se onako ušunjaju u vas, u vašu kuću, vašu kulturu, jezik i počnu da deluju. Neostvarene stvari postanu istinite, počnete da živite tuđe živote, a mozak je sve manji i manji, pretvorite se u dinosaurusa. Ogromno telo, mali mozak, malo razmišljanja, malo samosvojstvo. To je pogubno za čovečanstvo, pogubno za civilizaciju uopšte. Čiji smo mi zapravo robovi?To je pitanje, ko je onaj ko određuje način našeg ponašanja, našeg govora? Niče kaže da sve što je umrlo i trebalo je da umre.
Čovek se ne sme prepustiti, ne sme onako formalistički da kaže – pa šta ja tu mogu, to je tako. Šta možemo da učinimo da to promenimo? Na prvom mestu obrazovanje, zatim kultura, jer je ona nešto što je pripadalo eliti, mislećim ljudima. O toj eliti piše Vuk Stefanović Karadžić koji u pismu zagrebačkom listu Prozor kaže: „Viša klasa u narodu valjalo bi svoj jezik ljepše i čistije da govori, da je od naroda učenija, mudrija, uljudnija, skladnija i rodoljubivija. Ali u naše je više klase to sve naopako. Istina da su mnogi od gospode naše učili i znadu neke nauke kojijeh narod prosti ne zna; ali to su ponajviše učili kako kake znate, koji su mnogima razumu i srcu učinili više štete nego koristi; u ostalome pak oni su se potuđili od svog naroda i od njegovijeh običaja; pored tuđih jezika na kojima nauke slušaju. Zaboravili su srpski i misliti, i njihov narodni jezik, kojega silu i sladost i bogatstvo oni već i ne poznaju, čini im se prost i siromašan, zato su ga iskvarili i jednako ga kvare.“
3. ZAKLJUČAK
„Narod koji izgubi svoje riječi prestaje biti narod”, kaže Mile Medić u svojoj knjizi „Zaveštanje Stefana Nemanje“. Uzdajemo se u snagu našeg srpskog jezika i u moć njegove lepote. On je život u spletu najrazličitijih kultura i nacija i baca odsjaj čak i na one koji ne mare mnogo za njega. Realnost, prirodno ima odraz u srpskom jeziku. Čovek, čiji se život odvija u znaku tog sna, ima svoj nacionalni identitet, ali to ne mora da bude problem. Naprotiv! Pre bismo rekli da je taj splet različitosti svojevrsno bogatstvo i za život i za literaturu. Različitost je naš zajednički imenitelj. Ne znam da li srpski jezik i mediji uopšte imaju snagu da se frontalno bore, ali definitivno imaju moć da utiču na čitaoce, na ljude.To su suptilne promene, koje se sasvim izvesno, dešavaju
Jasmina Janić, prof. spec.
