Četiri decenije od smrti Stanoja Flipovića

Ove godine navršava se četrdeset godina od smrti Stanoja Filipovića (imao je samo 59 godina kada je otišao), posvećenog i po mnogo čemu osobenog pisca – dokumentariste i istoričara. Novija istorija srpskog naroda, od Prvog ustanka do Balkanskih i svetskih ratova, u kojima je srpski Rod, platio najveću cenu za odbranu svog duha, svog nasleđa da je slobodarstvo bit života, u neumornom beleženju dokumentarnih pisanih činjenica i potvrda, bila je Filipovićeva životna misija. Mnogo toga nije stigao da obavi, mnogo toga nedovršenog, ali u najtežem, istraživačkom poslu završenog, porodica je, posle njegove smrti, sa poverenjem dala nekolicini istorijskih ustanova u Beogradu, da bi doživela da mnoge stranice njegovih rukopisa, čak i ne prepričane, nego direktno prenesene, osvanu u knjigama autora sa zvučnim titulama. I pored toga sada je već neupitno da je ne samo prvi, nego još neprevaziđeni autor tekstova i knjiga (tvrdnja prof. dr Vasilija Krestića) u čuvanju od zaborava istine o patnji, stradanju, mučeništvu i nepokorosti svog naroda, u ovom delu Srbije. Učinio je to već svojom prvom knjigom “Dve hiljade za dan” (“Prosveta” 1952. godine) u kojoj je dokumentovano pisao o ubijanju više od dve i po hiljade seljaka iz jadarskih sela Draginca, Cikota, Tolisavca i drugih, od nemačke kaznene ekspedicije koju je predvodila 342. specijalna divizija Vermahta, po Hitlerovoj naredbi “100 Srba za jednog Nemca”, kada je narod odvođen iz svojih kuća, sa njiva i ispaša, od kojih najviše nejači: dece od jedne do 10 godina, njihovih majki… i na livadama, često i u dvorištima, – streljan. Posle su nemački vojnici pobijene ljude posipali brašnom i puštali iz obora gladne svinje da ih pojedu…

Osim Filipovićevih, postoje još brojni istorijski zapisi, arhivska dokumenta, hronike i dokumentarne knjige, objavljeni posle Drugog svetskog rata, objavljivani i u potonjim godinama, do danas, uključujući publicistiku i beletristiku. Ove knjige su brana pokušaju revidiranja savremene istorije, kao što je tvrdnja od još pre dvadesetak godina visokopozicioniranog člana nemačke vlade da: “nemački vojnik u Drugom svetskom ratu nikad nije ubio dete”. O tome da su danas glavni “antifašisti” i “antinacisti”, upravo potomci predvodnika nacizma u Evropi, nije potrebno posebno naglašavati. Toje već i u lažima zatrpanoj javnosti Zapadne alijanse poznato.

Kao doprinos ovoj temi, PODRINSKE objavljuju tekst o Stanoju Filipoviću, profesoru, novinaru, piscu i publicisti, svejevrsnom hroničaru Podrinja.

Neprevaziđeni pisac dokumentarust

Da je Stanoje Filipović neprevaziđeni pisac dokumntarnih knjiga i studija, rekao je i zapisao, još početkom 80. godina prošlog veka, prof. dr Vasilije Krestić, akademik, kada je – zajedno sa drugim velikanima istorije, književnosti i umetnosti iz Srbije – učestvovao u stvaranju kapitalnog dela “Šabac u prošlosti”. Šabac može da se ponosi što je bio treći grad u tadašnjoj Jugoslaviji (posle Beograda i Splita) koji je imao i ima takvo delo, Pisali su ga, pored ostalih, akademici Vasa Čubrilović, Dejan Medakovič, Radovan Samardžić, prof. dr Jelka Ređep i drugi, i danas predstavlja, mnogo više nego kad je nastalo, nemerljivu istorijsku, sociološku, ekonomsku, geografsku… vrednost. Stanoje Filipović je urednik dela “Šabac u prošlosti”.

U maršu sa stradalnicima

“Objavio sam četiri knjige o teroru. Zabeležio sam nekoliko hiljada imena, a iza svakog tog imena stoji ljudski život. Sve sam to doživljavao i sve je to ostavilo traga na moje zdravlje. I kada sam, pre nepunih osam godina, umirao od srčanog udara, meni su lekari zabranili da se bavim ovom tematikom. Međutim, ja to ne mogu i prestaću da se bavim onda kad umrem…”

Ove reči Stanoja Filipovića zabeležio je u oktobru 1982. godine Milorad Petrović u “Glasu Podrinja”, povodom 30-godišnjice Filipovićevog naučno-istraživačkog rada. Dubina iskrenosti ovog zapisa tragično je potvrđena dve godine kasnije.

U jutro, 25. jula 1984. godine, u novu svesku, na devet strana, zapisao je imena streljanih zatočenika Banjice. I – to je bilo poslednje što je napisao. Ubrzo je preminuo.

Ostavio je, za potomstvo i generacije, za istoriju – 18 knjiga, devet sa grupom autora, i preko 160 radova u listovima i časopisima. Širok je spektar tema o kojima je pisao: od Prvog srpskog ustanka do Drugog svetskog rata; o narodnim tribunima, vojskovođama i revolucionarima, ali i o – anonimnim borcima i žrtvama terora, zločinima okupatora; o prosvetiteljima, naučnicima, književnicima… Najviše o rodnom i voljenom Podrinju.

“Mene stalno podstiče, navodi na razmišljanje, snaga probuđenog naroda u Prvom srpskom ustanku. Narod koji je preko 400 godina robovao, nije izgubio svoje nacionalno obeležje, već je sačuvao sve svoje vrednosti i buknuo, kao kad lavina jurne, i – pobedio. Oduševljava me i oslobodilački Prvi svetski rat. Jer je i tada narod branio svoje ognjište. Naročito je Podrinje teško stradalo. Ja i sada, dok radim na rukopisu “Stanovništvo sela Miline, Trbosilja i Kamenice”, o svim pomrlim i izginulim iz svog sela i okoline, osećam kako mi se koža ježi, jer je u rat otišlo 110 mojih zemljaka, a vratilo se manje od 40… Nekoliko porodica se ugasilo.

Drugi svetski rat je najintimniji deo mog života i moje porodice. Nemci su mi streljali nastarijeg brata Patra, koji je za mene bio najbolji čovek na svetu. Žena Lola je izgubila i oca i brata, Žiku i Dragana. Kod nas se praznici dočekuju oživljavanjem uspomena. Onda je sasvim razumljivo zašto me taj rat, da ne govorim o sebi i o svom učešću u njemu, podstiče i inspiriše…”

Po onome što je, svojim zapisima i knjigama, sačuvavši od zaborava istinu o zločinima okupatora u Podrinju učino, Stanoje Filipović, profesor, arhivski radnik, pisac i publicist, po mnogo čemu podseća na velikog “zapisničara” istorije Humanizma i renesanse, Italijana Đorđa Vazara. Jedan od razloga zašto podsećamo na delo Stanoja Filipovića su stalni pokušaji revidiranja savremene istorije od strane vladajućih krugova u nekolicini evropskih zemalja, u prvom redu nemačkog establišmenta.

Od đaka pešaka do doktora nauka

Rođen je 27. decembra 1924. godine u selu Milina na Ceru, od oca Rajka i majke Mirjane, rođene Jevtić, siromašnih seljaka koji su izrodili jedanaestoro dece. Osnovnu školu je završio u Joševi 1935. godine, svakodnevno pešačeći po 12 kilometara. Kako je stariji brat Petar u to vreme pohađao Učiteljsku školu u Šapcu, a za školovanje dvoje dece na strani nije bilo mogućnosti, Stanoje je ostao u selu više od tri godine, obavljajući uobičajene poslove za njegov uzrast.

Po završetku škole, Petar je dobio učiteljsko mesto u azbukovačkom selu Leoviću. Početkom 1939. godine, Stanoje odlazi kod brata u Azbukovicu gde, uz njegovu pomoć, vredno uči i polaže prvi razred gimnazije u Loznici. U svojoj 14-oj godini prvi put je seo u autobus…

U jesen iste godine, Stanoje se upisao u drugi razred lozničke Gimnazije. Za njegovo školovanje brat Petar je odvajao trećinu svoje učiteljske plate. Gimnazijsko školovanje u Loznici, u drugom i trećem razredu, bilo je jedino Stanojevo redovno školovanje. Četvrti razred je spremao u Milini i privatno položio u prvoj polovini 1942. godine, takođe u Loznici. Privatno je položio i peti i šesti razred, 1944. godine, u Šapcu; sedmi je završio na kursu u Beogradu krajem 1945. godine, a osmi i maturu privatno, kao oficir, 1948. godine. Višu pedagošku školu završio je u Beogradu 1956. godine, a Filozofski fakultet u Skoplju 1971. godine. Doktorirao je na temu o Stojanu Novakoviću, na Filološkom fakultetu u Beogradu 1984. godine, tri meseca pred smrt.

Od proleća 1952. godine radio je kao novinar-saradnik u listu “Glas Podrinja”, a u jesen 1954. godine, sa mesta pomoćnika glavnog i odgovornog urednika, odlazi da redovno studira u Beograd. Po završetku Više pedagoške škole, godinu dana radio je kao nastavnik Škole učenika u privredi, a od 1957. do 1961. godine bio je urednik Redakcionog odbora za hronike NOR-a u Podrinju. Do 1961. godine radi kao pomoćnik i direktor Osnovne škole “Sele Jovanović”, a od 1. marta 1964. godine je na mestu upravnika Istorijskog arhiva u Šapcu, gde je ostao do penzionisanja 1977. godine.

Vreme provedeno u Istorijskom arhivu predstavlja najplodniji period stvaralačkog rada Stanoja Filipovića. Pored ostalog, tu je pokrenuo značajan kulturno-istorijski časopis “Godišnjak”, da bi, potom, uredio 13 njegovih brojeva. Ni posle penzionisanja, mada već narušenog zdravlja, nije se pasivizirao. Bio je urednik velikog broja knjiga i publikacija. Do pred smrt je rukovodio redakcijama koje su obrađivale prošlost šabačkog kraja, Posavotamnave, Jadra i Rađevine. Bio je, pored ostalog, urednik i jedan od autora, višeznačajne istorijske knjige “Šabac u prošlosti”.

Odlikovan je Ordenom zasluga za narod i Ordenom rada sa zlatnim vencem, a dobitnik je i velikog broja drugih priznanja i nagrada.

D. F.