Изворни облик овог чланка налази се у часопису за друштвена питања Преглед, Универзитет у Сарајеву, број 1/2022. На тексту су извршене измене, махом техничке природе. Tekst objavljujemo uz saglasnost Autora.
Koji su zaista izgledi da se preoblikuje današnji ideološko-politički takt srpskog društva i kojim putem do toga doći? Ako verujemo u nalaze savremene političke sociologije da su znanja o građenju stabilnih društvenih poredaka prenosiva i da ih je stoga moguće inkorporirati u različite političko-kulturne sredine, dolazimo do pitanj kojim putem ih transferisati i ugraditi u društveni poredak. Pogled na nedavnu prošlost društava istočne Evrope koje su nakon raspada istočnoevropskog bloka usvojile novu društvenu paradigmu: sloboda, demokratija i novi institucionalni poredak, uverava nas da je moguće sprovesti takav zahvat. Naravno, sva ta društva odbacila su nasilje (rat) kao mehanizam za rešavanje konflikata jer ono nije demokratski mehanizam. U osnovi za društveno preoblikovanje bila je odluka da se odbaci totalitarizam i uspostavi pravičan društveni poredak: u sukob za teritorije nije krenula ni jedna od članica bivšeg bloka koje su težile liberalnom društvenom poretku. Važna odlika ovog vida transformacije bila je otvorena i svestrana podrška evropskih i svetskih društava data liberalnim društvenim grupama, intelektualnim pojedincima, organizacijama koje su u tranzicionim društvima promovisale vrednosti slobodnih društava itd. Međutim, ne sme se smetnuti s uma da su ova društva (Poljska, Slovačka, Češka, Mađarska…) imala drugačiju istorijsku prošlost i nasleđe koje nije odlikovao ultimativni nacionalizam, čime se može delimično objasniti uspeh njihovog društvenog preobražaja. U nas, izostanak preobražaja možda dugujemo izostanku otvorenijeg i iskrenijeg pristupa, pre svega evropskih društava, da u Srbiji označe i jasno podstaknu one liberalne snage koje mogu stvoriti drugačiji društveni ambijent: otvoreno odbaciti nacionalizam kao ideologiju i samim tim i nasilje kao njen mehanizam. Izostanak jasnije podrške liberalnim snagama u Srbiji plod je dubljih političko-strateških pravaca Unije i SAD prema kosovskom pitanju i redefinisanju ustrojstva Bosne i Hercegovine (anuliranje entiteta i transformacija u unitarnu građansku državu). Iz tih razloga je uočljivo evropsko „podilaženje“srpskim političkim elitama i nemo posmatranje ispada koji dolaze iz sve dublje nacionalističke i autoritarne konstrukcije društva. Ono ima za cilj da netransparentnom diplomatijom sa sadašnjim vladajućim političkim snagama u Srbiji, sprovede viši cilj svoje politike: uokvirenje nezavisnosti Kosova i trasiranje puta ka višem stepenu stabilnosti ovog dela Balkana kroz podsticanje članstva u evroatlanske političke i vojne organizacije. Istovremeno, vladajuće političke snage bez ustezanja promovišu šovinizam i netrpeljivost stvarajući na taj način ambijent za još dinamičniji i dugotrajniji antagonizam. Malobrojne liberalne snage pokušavaju suprotno: da olabave dugotrajni „konsenzus mržnje“ali su spoticane na svakom koraku upravo od dominantnih političkih snaga. Ipak, za oba ključna spoljnopolitička subjekta koja utiču na srpsku spoljnu politiku, Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države, nema dileme da je jedini put za rušenje nacionalističkog konstrukta srpskog društva njegova dubinska demokratizacija i uspostavljanje vladavine prava. Dekonponovanje kolektivističkog nazora društva o sopstvenom bitisanju u izolovanoj i homogenizovanoj etničkoj zajednici srpskog naroda koja opstaje samo u takvim okolnostima (jer je u permanentnoj opasnosti od individualističkog društvenog koncepta koji vodi razaranju „bića srpskog naroda“kako to tvrde nacionalistički idolozi), postalo nužnost. Sporo i mukotrpno, ovaj koncept može biti zamenjen građanskim i liberalnim pogledom koji emancipuje opštu zajednicu individua – zajednicu koja je mirna iznutra i nije pretnja ka spolja. Put ka takvom društvu vodi preko suočavanja sa posledicama sopstvenih zabluda, da je „srpsko nacionalno pitanje – demokratsko pitanje“ odnosno da će stvaranjem velike nacionalne države, biti uspostavljena demokratska država srpskog naroda, kako je to tvrdio Dobrica Ćosić, ideolog savremenog srpskog nacionalizma. Bez suočavanja sa ovom zabludom, Republika neće biti res publica u punom kapacitetu tog pojma zbog odsustva društvene etičnosti kao njegove temeljne komponente.
Ovome se može dodati da nacionalizam srpskih elita nije samo „snaga po sebi“, odnosno da njegov dugovečni cilj nije samo širenje i kontrola državnog organizma Srbije na veći teritorijalni prostor. Iza ovog cilja nalazili su se i lukrativni ciljevi pojedinaca i grupa, da tokom nacionalističkog delovanja izgrade, učvrste i zadobiju konkretne društvene pozicije i uticaje. Uz to je neminovno dolazio i čist lukrativni rezultat iskazan kroz materijalno bogaćenje: neki su nacionalizmu služili „iz profesije i zanimanja“, ne iz uverenja. Pojedinci koji su do 90-tih godina bili na nižoj lestvici društvene elite, potpuno svesno i voljno su preuzimali obrazac nacionalističkog delovanja i postali deo opšteg i većinskog nacionalističkog korpusa, a za nagradu dobijali status u kulturnim, naučnim, ekonomskim i drugim krugovima. Njihov delatni rezultat, kako je to opisala Latinka Perović, bila je sebična želja za akademskim zvanjima, titulama i priznanjima „ali bez kulture; sa pojednostavljenim odgovorom na najkompleksnija pitanja- srpska nacionalistička inteligencija je pretvarala narod u gomilu, a ljude u materijal. Lišavajući Srbiju kriterija, ona ju je pretvarala u zemlju naoružane anarhije i okivala zločinom i kriminalom. Nije lako suočiti se sa tom istinom. Za to je potrebna velika kondicija:ekonomska, socijalna, kulturna, moralna. A nje, zapravo, nema“, (Latinka Perović, Portreti projektanata i izvršilaca rata, u knjizi izabranih tekstova Slobodana Inića, Ogledalo istine – Moglo je i moralo je biti bolje, „Danas“ – „Dan Graf“, Beograd, 2018.). S toga, raskid sa nacionalizmom u srpskom društvu nije samo raskid sa ideologijom već raskid pojedinaca i grupa sa konkretnim i opipljivim beneficijama: bogatstvom, statusom i uticajem koji su isprepletani i međusobno uzročno-posledično uslovljeni. Sada je taj odnos postao potpuno ogoljen: pokazuje se njegova dubinska simbioza koja zlokobno signalizira da će društvene promene i raskid veza teško nastupiti, čak iako bi to iskreno želele buduće predvodničke političke elite. Jer, kao i devedesetih godina, javnom scenom Srbije sablasno defiluju oni koji trideset godina ostavljaju pustoš u srpskom društvu: političkom, kulturnom, idejnom, estetskom… Proročke su reči Slobodana Inića iz 90-tih da, „faktički poraz velikosrbijanskog projekta u ratu nije istovremeno i njegov mentalni poraz. Ono što se nije moglo postići ratom, pokušava se postići mirnim putem. Srpski nacionalizam uzima nova lica: demokratsko, građansko, čak humano. Ali, on ostaje jednako ignorantski, ksenofobičan i autističan. On gubi iz vida bitno: promenili su se drugi. Iskustvo je učinilo da izgube iluzije, kristališu svoje posebnosti, postanu nepoverljiviji i oprezniji“, (Slobodan Inić, Ogledalo istine – Moglo je i moralo je biti bolje, „Danas“ -„Dan Graf“, Beograd, 2018.).
Preduslov za preoblikovanje nacionalističke paradigme jeste postojanje društvenog prostora za „upliv“ nove društvene paradigme koju nudi malobrojna ali dosledna liberalna elita skoncentrisana mahom na kulturnom krilu društva. Međutim, istorijski posmatrano, ovaj „soj“ ostajao je društveno marginalizovan te njegovi produkti nisu dopirali do onih društvenih i državnih mehanizama koji bi eventualno mogli trpeti promene. Marginalizacija je dolazila iz pretežno političkih razloga zaodenuti tradicionalnom mantrom o „nacionalnom interesu srpskog naroda“ te je tako dovela do potpuno istanjene društvene tolerantnosti na različite i suprotstavljene poglede na neophodne društvene promene. Pojedinci i društvene grupe koje bi da raskinu nacionalistički društveni konstrukt, konačno bivaju proglašeni neprijateljem sopstvene zajednice – kao da i sami nisu njen deo. I kao na dlanu, pokazuje se realnost i vekovna slika društva koju je dala Latinka Perović slikajući odnos konzervativno-nacionalističke elite i liberalnih društvenih, političkih i intelektualnih pojedinaca, dajući je kroz sintagmu „dominantna i neželjena elita“, (Latinka Perović, Dominantna i neželjena elita-Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji XX-XXI vek, Beogra, 2015). Idealistički zvuče stavovi upravo liberalnog „kulturnog krila“ društva koje se decenijama odlikovalo antinacionalističkim aganžmanom, da u najskorije vreme Srbija mora doći do političke opcije koja će jasno profilisati političku agendu kojom će osuditi sve prethodne nacionalističke politike i time ponuditi nedvosmislenu paradigmu okrenutu budućnosti u zajednici evropskih i svetskih modernih društava. Međutim, u srpskoj političkoj i kulturnoj tradiciji nema dovoljno onih elemenata koji bi „dobronamerno“ participirali na dobrobit demokratskoj tranziciji društva. Naprotiv, regresivni društveni kapacitet: autoritarna prošlost i duboko nasleđe političkog nasilja ostaju temeljna snaga nacionalističke društvene dinamike kojoj društvene elite daju dugovečnu i teško narušivu koheziju. Potencijali srpskog društva za dubinske duhovne promene izgledaju sve deficitarnije jer se prazni i njegov biološki rezervoar. Mladi intelektualni naraštaj koji je stasao u ovom veku i nema dominantnu nacionalističku matricu svog bitisanja, pred sobom ima sliku izneverenih grupa, pojedinaca i čitavih staleža koji su bezrezervno nastojali izvršiti promene- neki su na tom putu izgubili i živote. S toga, sumorna slika srpskog društva i njegovih izgleda da izgradi unutrašnji poredak oslobođen destruktivnog nacionalizma može postati svetlija samo uz iskreniju i dinamičniju podršku liberalnim snagama koja bi došla iz krila modernih evropskih i svetskih društava.
I da zaključimo, nakon sloma komunističke ideologije u bivšoj državi, u Srbiji nije došlo do uspostavljanja nove društvene paradigme i čijem središtu bi bila racionalna i pragmatična ideologija koja bi vodila društvenom razvitku i prihvatanju raznovrsnih političkih, kulturnih, identitetskih određenja, već je snažno obnovila uspavani velikosrpski nacionalizam. Središte njegovog buđenja bile su većinske duhovne elite koje su idejno pripremale, opravdavale i davale mobilizatorski podsticaj srpskom nacionalističkom pokretu i njegovom tragičnom projektu. Tim programom probuđena je i duboka atavistička priroda koja je srpski narod odvela na stranputicu moralnog sloma koji ni danas ne priznaje, zbog čega izostaje suočavanje sa posledicama ideologije koja je u samom svom središtu totalitarna.
Izgledi za preoblikovanje društvene paradigme i nakon trideset godina od začetka njenog otvorenog ispoljavanja, i danas se čine bledi. Zapravo, potpuno je ogoljena slika jedne minimizirane i skrajnute društvene snage u čijem je središtu delovanja spoznaja, napor i akcija za društvenim preoblikovanjem. Nasuprot nje, pokazuje se jedna „bezvremena“dinamična slika nacionalističkog društvenog takta koji je programiran i bezrezervno podržan od strane političkih i intelektualnih elita. Sve je jasnije da je snaga konzervativnog i etno-nacionalnog koncepta društva i države teško nadvladiva. Na uskoj društvenoj margini nalaze se intelektualne i duhovne grupacije i pojedinci koji nastoje učiniti bilo kakve „rekonstruktivne“ zahvate u polju nacionalističke slike društva. Naspram njih deluje široka, gotovo plebiscitarna sila tradicionalne etno-centrističke i klerikalne društvene elite koja nameće „identitetska pitanja“ kao osnovu društvenog preobražaja kojoj na raspolaganju stoji enormna snaga propagandističkog mehanizma sa legitimitetom zvanične državne politike.
Dr Zoran Todorović, profesor
