Изворни облик овог чланка налази се у часопису за друштвена питања Преглед, Универзитет у Сарајеву, број 1/2022. На тексту су извршене измене, махом техничке природе. Tekst objavljujemo uz saglasnost Autora.
Nacionalistički ratovi koje je Srbija pokrenula raspadom SFRJ, bili su finalna aktivnost dugovremenog pritajenog a često i otvorenog delanja duhovnih elita na stvaranju uslova za „konačno rešenje“ srpskog nacionalnog pitanja u čijem je središtu stvaranje etnohomogenizovane države srpskog naroda na Balkanu. Zapravo, intelektualnost i njegovi produkti u Srbiji skoro bez izuzetka, u poslednja dva veka vezani su za nacionalni kontekst u čijem je središtu emancipovanje etno-nacionalne osnove društva (sa kratkim periodom ideološkog zaokreta od 1945. do 80-tih godina). Postojanje političkih opcija koje su krajem 19.veka pokušavale da u vremenskim intervalima dok su bile vladajuće (Narodno-liberalna stranka, 1880 i Srpska napredna stranka, 1880-1883 i 1884-1887), naprave značajniji zaokret ka Zapadu i sprovedu modernizacijske korake, nije donosio suštinske izmene strukturalnih odrednica srpskog društva: opšte ekonomske nerazvijenosti, masovne nepismenosti i političkog nasilja. Iz konstantnih slomova i kasnijih pokušaja preoblikovanja društvenog i državnog bića, pokazivalo se da je snaga konzervativnog i etno-nacionalnog koncepta društva i države gotovo nenadvladiva. Na uskoj društvenoj margini tada, a i sada, nalazile su se intelektualne i duhovne grupacije i pojedinci naspram širokog, skoro plebiscitarnog tradicionalizma, etno-centrizma i klerikalizma.
Kraj 19.i početak 20.veka mogao je biti odrednica uspostavljanja nove filozofsko-ideološko-etičke paradigme koja bi u središtu sopstvenog samopotvrđivanja i realizacije imala sporazum i konsenzus sa različitim etičko-kulturnim i političkim identitetima. Ipak, nakon sticanja nezavisnosti a naročito po uspostavljanju parlamentarizma 1903.godine, političke elite su utvrdile nacionalni program koji je u osnovu svih društvenih i državnih napora stavio „svesrpsku političku akciju“ koja je za cilj imala ujedinjenje srpskog naroda na prostoru Balkana. U senci te ideologije ostala su podređena pitanja unutrašnjeg društvenog razvitka čiju sadržinu bi ispunjavali privredni razvoj i materijalna kultura, sloboda i individualnost, zakonitost i pravednost društvenog poretka. Ipak, sve je bilo podređeno velikosrpskom naporu do te mere da su malobrojni pobornici drugačijeg, liberalnijeg društvenog koncepta otvoreno i javno ostrakizovani i diskreditovani, često i fizički eliminisani.
Dihotomija u shvatanju odnosa prema vrednostima evropske civilizacije postojala je od samog začetka izgradnje nove srpske države u 19.veku. I kasnije, male liberalne političke stranke i pojedinci s kraja 19.i početka 20.veka stajali su na stanovištu da je neophodno da evropska kultura i civilizacija zauzmu mesto u političkom i kulturnom biću srpskog naroda, a posebno se njihov odgovor na srpsko nacionalno pitanje razlikovao od tvrdonacionalističkih stavova stranaka s početka 20.veka koje su zagovarale „narodnu državu“. Kratkotrajno, čak i u periodu vladajuće komunističke ideologije, u Srbiji se iskazivala podvojenost ovakva dva društvena koncepta. Liberalni je iskazivan od strane političko-intelektualnih pojedinaca, Marka Nikezića, Latinke Perović, Konstantina- Koče Popovića, Milentija Popovića, Bogdana Bogdanovića, Radomira Konstantinovića i drugih. Oni su u središte srpskog nacionalnog pitanja stavljali društveni razvitak, individualizam, slobodu, legalitet društvenog poretka, naspram nacionalističkih težnji većinske srpske političke i kulturne elite.
Na sredini treće decenije 21.veka i trideset godine od početka rata na tlu bivše države, Srbija i dalje stoji na terenu sveukupne nacionalističke politike. Nema otklona i jasnog distanciranja od zločina (kako-tako, društvo ipak ima grupe i pojedince koji žele otklon), i koje je i dalje podeljeno oko njegovih bazičnih postavki. Konzervativne društvene snage koje su iznedrile Miloševića, nakon njegovog sklanjanja nastavile su istom snagom da neguju nacionalistički angažman Srbije na ovom prostoru otvoreno opstruišući promene koje je sprodvodila nova, ali malobrojna politička elita. U središtu otpora promenama nalazili su se vodeći intelektualci i akademske institucije Srbije: Srpska akademija nauka i umetnosti, univerziteti, esnafska udruženja pisaca i umetnika, mediji i naravno Srpska pravoslavna crkva. Ipak, središte otpora i danas predstavlja suočavanje sa zločinima na tlu bivše Jugoslavije koji su počinjeni u nastojanju da se stvori država srpskog naroda prekrajanjem jugoslovenskih republika. Zašto je taj otpor toliki, odgovor treba tražiti upravo u saučesništvu društvenih elita Srbije u stvaranju, promociji i bezrezervnoj podršci tom zlokobnom projektu. Intelektualni pojedinci, umetnici, javne ličnosti iz domena kulture koji su bili otvoreni pobornici nacionalističkih pregnuća, iskreno su pristupali tom aranžnamu- bez osećaja ugroženosti i eventualnih posledica po svoj društveni i egzistencijalni status. Takav odnos stvaralaca i promotera ideje prema njenim posledicama predstavlja ozbiljnu razdelnicu između elita komunističkog perioda i elita miloševićevskog nacionalističkog doba. Upečatljiva odlika prvih jeste svojevrstan i osoben odgovor na izazov opasnosti za politički, socijalni pa i fizički opstanak koji su intelektualni pojedinci dali kroz „kameleonstvo“ ili „ketman-ponašanje“.Suprotno, intelektualni pojedinci nacionalističke ere bez posledica i bojazni za status, slobodno su ispoljavali svoju nacionalističku religiju, pa je ketman-ponašanje bilo izlišno. O ketmanu komunističke ere izvrstan esej napisao je Česlav Miloš. Glavni mehanizmi ketmana su gluma, pritvornost, ćutanje, lukavstvo kojima se zavarava duhovni protivnik i Česlav kaže da se može manifestovati kao nacionalni, revolucionarni, estetski, profesionalni, metafizički i etički, (videti, Česlav Miloš, Zarobljeni um, BIGZ, Beograd, 1985.). Kao složena misaona i emotivna aktivnost koju prožima opasnost i ugroženost pojedinca, ketman u nacionalističkoj eri jednostavno nije imao društveni izazov: opasnost nije nastupila pa nije bilo ni izazova ketmanstva- da se društveni angažman pojedinca prilagodi okolnostima opasnosti i postojeći duhovni kompleks zameni „odbrambenim“ketman-ponašanjem. Čak i kasnije, nakon Miloševićevog faktičkog pada kada je ugroženost mogla nastupiti iz postupka preispitivanja posledica naopakih ideja (za intelektualne pojedince i grupe), samo se potvrđivala nacionalitička monolitnost i opštost. U tom smislu, komentarišući pozorišnu predstavu „Srebrenica. Kad mi mrtvi ustanemo“, njen reditelj Zlatko Paković upravo kaže da su oni koji su inspirisali zločin: akademici, pesnici, besednici zločina, i danas najugledniji građani ovoga društva te da žele da podele vlastitu krivicu i u nju uvuku nedužne (videti, Snežana Stanković, Kad padne noć. Srebrenica, „Peščanik“, 17.10.2020. PDF).
Danas ne postoji dilema da su većinske duhovne elite 90-tih godina idejno pripremale, opravdavale i davale mobilizatorski podsticaj srpskom nacionalističkom pokretu i tragičnom nacionalističkom projektu. Prema sociologu Slobodanu Iniću koji je o velikosrpskom nacionalizmu pisao od početka njegovog razbuktavanja, nema nacionalizma srpskih intelektualnih i duhovnih elita bez srpskog naroda kao takvog jer, „rodno tlo velikonacionalizma u Srbiji je socijalni konzervativizam, i kad puzi spreman je na svakojaka vazalstva, i kad junačno Srbima vraća izgubljeno dostojanstvo. Njegov spoljašnji omotač je vulgarna velikootadžbinska i teritorijalna imperijalnost, koja zakonito goni Srbe na sukobe i ratove sa drugim narodima, dok je njena prava sadržina- sukob sa modernizacijom, a time i sa vlastitim narodom. Da se Slobodan Milošević nije pojavio, srpski narod bi našao način da ga „izmisli“ i „stvori“…. Šešelj nije samo proizvod jedne unutrašnje i vlastite naopakosti. Ni on ni njegovi politički uspjesi… ne mogu se objasniti bez srpskog naroda sa njegovim urođenim i istorijskim smislom da sam sebi namiče ubilačke omče,“(Slobodan Inić, Ogledalo istine – Moglo je i moralo je biti bolje, „Danas“-„Dan Graf“, Beograd, 2018.). Slično je govorio Zoran Đinđić:“Smatram da mi nismo bili takvi kakvi smo bili, ne bi bilo ni Miloševića…nije on s Marsa pao. On je kao Hitler u Nemačkoj, posledica slabog društva“, (Perović Latinka, Dominantna i neželjena elita-Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX-XXI vek), Beograd, 2015.).
Ima li srpsko društvo potencijal za raskid sa dugotrajnom nacionalističkom matricom i snagu za novi početak. Odgovor na ovo pitanje morao bi započeti određenjem društva prema nedavnoj prošlosti, i tu su se u prvih nekoliko godina nakon Miloševićevog pada, prema Nenadu Dimitrijeviću, teorijski i praktično, izdiferencirala tri tipa odnosa prema prošlosti: pacifikacija prošlosti, odnosno kontinuitet sa nacionalizmom; zaborav, koji zagovaraju čak i protivnici rata 90-tih godina i treći najteži, najizazovniji i do sada plebiscitarno neprihvaćen model- suočavanje s prošlošću kroz „moralnu refleksiju“ bez koje nema diskontinuiteta, (Nenad Dimitrijević, Srbija kao nedovršena država, časopis „Reč“, broj 69/15, PDF). Dimitrijević je ovo konstatovao 2003.godine i nakon dve decenije, nalazimo se u društvenom provizoriju u kom se ova tema čak i ne nalazi u fokusu političkih aranžmana nosilaca vlasti. Preispitivanje i suočavanje s prošlošću ostalo je samo „briga“ manjih društvenih grupa i pojedinaca koji da i ne uživaju elementarnu fizičku zaštitu državnog aparata, iako trpe i fizičke nasrtaje nabujalih nacionalističkih grupa odnegovanih ispod plašta državnog mehanizma i njegovih etabliranih nacionalističkih pojedinaca.
Društvene grupe, angažovani pojedinci i drugi kulturni akteri koji nastoje u društveni ambijent uneti sagledavanje posledica nacionalističke ideologije, poslednjih godina još su radikalnije izložene napadima nacionalističkih grupa i pojedinaca. U julu 2019. godine desničari su na sceni „Kolarčeve zadužbnine“ u Beogradu prekinuli performans i uvod u predstavu Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo, reditelja Zlatka Pakovića povodom obeležavanja genocida u Srebrenici; već „tradicionalno“, od 2014.godine od kada se održava, desničari u Beogradu nasrću na učesnike festivala „Mirdita- dobar dan!“na kom se predstavljaju srpski i albanski kulturni i umetničku poslenici kako bi se gradilo poverenje dva naroda; desničarski aktivisti već godinama prekidaju tribine Fakulteta političkih nauka i Filozofkog fakulteta u Beogradu na kojima su teme suočavanje sa nacionalističkom prošlošću i njenim posledicama; na Pravnom fakultetu u Beogradu bez ograničenja „delaju“nacionalističke i klerikalne organizacije studenata koje svoje akcije usmeravaju ka destabilizaciji Crne Gore; marš „Žena u crnom“ ili bilo kakav njihov performans u Srbiji i dalje obezbeđuje policija.
Redizajn društvene paradigme koji se očekuje i u okviru pristupnih pregovora sa Evropskom unijom, pre svega u poglavljima 23 i 24, izostaje do danas. Kamufliranje i fingiranje društvenih promena u polju vladavine prava i poimanja društvenog konsenzusa o moralnosti republike, već se teško „bori“sa upornim negativnim izveštajima Unije o ovim aspektima srpske društvene stvarnosti.
Dr Zoran Todorović, profesor