Изворни облик овог чланка налази се у часопису за друштвена питања Преглед, Универзитет у Сарајеву, број 1/2022. На тексту су извршене измене, махом техничке природе.
Tekst je osvrt na posledice delovanja društvenih elita u Srbiji na planu opstanka i negovanja nacionalističkog kursa društva i nakon pogubnih rezultata nacionalističke avanture devedesetih godina 20. veka, ali i tumačenje izgleda da dođe do njegovog preobražaja. Društvena stvarnost i dalje je ispunjena matricom nacionalizma i šovinizma koju uporno kreiraju političke i intelektualne elite ostavljajući uzak prostor za delovanje pojedinaca i grupa koje bi želeli drugačiju društvenu stvarnost. Neki simbolički elementi ispoljavanja nacionalitičke ideologije srpskih elita ukazuju na njihovu dubinsku spregu sa posledicama njihovog nacionalističkog angažmana. Izgledi za njihov raskid potencirani su kroz neophodno transformisanje vrednosnih elemenata društva putem dubinske demokratizacije i uspostavljanja vladavine prava. Taj put je put dekonponovanja kolektivističkog nazora društva o sopstvenom bitisanju u izolovanoj i homogenizovanoj etničkoj zajednici koja opstaje samo u takvim okolnostima. Nasuprot tome, sporo i mukotrpno, nacionalistički koncept mogao bi biti zamenjen građanskim i liberalnim koji emancipuje opštu zajednicu individua- zajednicu koja je mirna iznutra i nije pretnja spolja. Ne treba zanemariti i to da se iza nacionalističkog delovanja srpskih elita često nalaze čisto lukrativni ciljevi pojedinaca i grupa kako bi izgradili, učvrstili i zadobili konkretne društvene pozicije, uticaj i bogatstvo jer su neki pojedinci i grupe nacionalizmu služili „iz profesije i zanimanja“, ne iz uverenja. Ova dubinska simbioza je i danas očigledna i signalizira da će društvene promene i raskid njihovih veza teško nastupiti, čak iako bi to iskreno želele potencijalne predvodničke političke elite. Na sledećim stranicama je pokušaj da se slikovitije sagleda ovaj višeznačni odnos.
Čitanje iskaza svedoka odbrane Slobodana Miloševića na suđenju pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) datih tokom 2004. i 2005. godine, ostavlja dubok utisak. Milošević je za svoju odbranu predložio sam intelektualni krem srpskog društva, mahom akademike i profesore univerziteta. Pomen njihovih imena izaziva strahopoštovanje kod znalaca njihove stručne i profesionalne reputacije. Svedoci odbrane na koje se aludira u ovom članku su Smilja Avramov, Ratko Markovića, Čedomir Popov, Mihailo Marković, Kosta Mihajlović. Njihova svedočenja mogu se pročitati u Kovanje antijugoslovenske zavere, knj. II, u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava, Beograd, 2006. U knjizi je i izjava Vojislava Šešelja, takođe svedoka Miloševićeve odbrane, izabranog u zvanje redovnog profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu nakon hvalospevnog referata Ratka Markovića, profesora Ustavnog prava na Pravnom fakultetu beogradskog univerziteta i potpredsednika Vlade Republike Srbije. No, nakon čitanja izjava u svedočenju otvara se drugačiji pogled na njihove reputacije i ugled, pa i na njihovu ljudskost.
Miloševiću je pred sudom u Hagu suđeno za najteža krivična dela koja su proizvela bezgraničnu patnju i bol nedužnih ljudi u bivšoj Jugoslaviji, a sve radi sprovođenja ideje o stvaranju etnohomogenizovane srpske države na prostoru bivše države. Ovaj sud, iako nije sudio navedenoj ideji već njenim propagatorima i sprovodiocima, ipak je razotkrio i mehanizam koji ju je mitologizovao i činio svežom i delotvornom- mehanizam uvek spreman da se pokrene u najtananijim delovima političkog i kulturnog bića Srba usmerenog ka realizaciji ideje koja je u samom svom središtu totalitarna. Kroz suđenje njenim poklonicima pokazalo se kako se mitologizacijom ideje ona oživljava i dinamizira, naročito u polju političkih promena.
Nekoliko navedenih intelektualnih pojedinaca (bez svake sumnje, dobrovoljno je bilo deo skupine koja je svedočila u korist Miloševića), dalo je iskaze u korist njegove odbrane zaodenute u jezik mantre i zamajavanja tužilaca i sudija. Utisak koji ostavljaju njihovi iskazi je da su izgovorene neistine pred ispostavljenim činjenicama bile samo u funkciji obmane tužilaca i sudija. Etička strana njihovog svedočenja nije samo u neistinama izrečenim sa ciljem da se zavara sud, već je to mesto „susretanja“ više pitanja koja traže teške odgovore: zašto lagati pred ispostavljenim računom monstruoznosti – opštim duhovnim i političkim slomom sopstvenog naroda iznetim kroz stvarnost stotina masovnih grobnica nedužnih ljudi u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu. Zato bi bilo pojednostavljeno okarakterisati ekspertsko svedočenje srpskih akademika i profesora samo kao iznošenje neistina čiji je jedini cilj diskreditovanje dokaza tužilaštva, kao doprinos odbrani Slobodana Miloševića optuženog za genocid i druge monstruoznosti njegovih sunarodnika: da li su takvim ponašanjem svedoci branili i sebe? Iako su sa velikom posvećenošću davali iskaze u korist optuženog, na svetlost dana je izlazila i njihova vera u velikosrpsku ideju kojom su bili opčinjeni Srbi optuženi pred ovim sudom. Da li su svedoci govorili neistinu i zbog samospoznaje da su saučesnici, promoteri i stvaraoci ideologije koja je doprinela stvaranju i širenju zla? Niko od njih kasnije nije pokazao javno kajanje koje su naivno očekivali liberalni članovi srpskog društva. Nasuprot njih, u Srbiji su postojali i delovali malobrojni intelektualni i duhovni pojedinci koji su eksplicitno odbacivali velikosrpsku ideju i plan za njenu realizaciju: ljudski uspravni i moralni, prihvatljiviji više van granica sopstvene države nego u njoj samoj. Oni su i danas svetionik etičnosti koji sja ka onima čije je kulturno, političko i etičko utemeljenje na ovim prostorima drugoznačnije.
Čemu su doprinele srpske političke i intelektualne elite devedesetih godina 20.veka i zašto su njihove ideje u čijem je središtu mržnja, šovinizam i isključivost i danas kičma i paradigma srpskog društva, pitanja su koja postavljamo na ovom mestu. Zašto je izostalo preispitanje odgovornosti elita za društveni i moralni sunovrat kom su doprinosile bezrezervnom i dinamičnom podrškom nacionalističkom projektu. Odgovornost koju je Karl Jaspers (Karl Jaspers) tražio od sopstvene nacije nakon 1945.godine bila je strašna za nju samu ali jedino moguće ishodište ka samospoznaji zla i etičkom određenju prema posledicama ideje zla. U svetski poznatoj raspravi „Pitanje krivice“ objavljenoj 1946. godine (nastala je iz serije predavanja „O duhovnoj situaciji u Nemačkoj“ koja je Jaspers održao na univerzitetu u Hajdelbergu 1945. i 1946. godine), krivica nemačkog naroda za uspon i posledice nacizma rasčlanjena je na krivičnu, političku, moralnu i metafizičku. Jaspers kaže da je instanca za krivičnu odgovornost sud, za političku odgovornost instanca je pobednikova volja (u toku su bila suđenja pred vojnim sudom u Nirbergu osnovanim voljom pobedničkih država), za moralnu odgovornost instanca je sopstvena savest, dok je metafizička krivica pred svakim pojedincem i instanca je jedino Bog, (Karl Jaspers, Pitanje krivice , Fondacija Konrad Adenauer, Beograd, 2009.). Trideset godina od nastanka prvih zločinstava sopstvenih sunarodnika i bezbrojnih sudskih presuda, srpsko društvo stoji na samom početku zapravo, zbog upornog kreiranja revizionizma o procesima i događajima iz 90-tih, još se nije ni složilo da snosi krivicu i da mora prihvatiti posledice.
Preispitivanje uloge duhovnih tvoraca ideje o velikosrpskoj državi teško se probija na bilo kom nivou etičnosti u smislu u kojem govori pomenuti nemački psihijatar i filozof. Jesmo li u poslednjih nekoliko decenija dospeli na ovaj nivo društvene i moralne krize upravo zbog toga što se nismo kritički bavili sopstvenim duhom i preispitivali njegove tvorevine? Je li svedočenje vrhunskih srpskih intelektualnih i duhovnih pojedinaca u korist Slobodana Miloševića pokazalo duboku simbiozu dugovečnog intelektualnog angažmana srpskih elita i velikosrpske nacionalističke ideologije- ako jeste, ima li izgleda za raskid pogubnog „organskog jedinstva“?
Kada je dvadesetih godina 20. veka Žilijen Benda (Julijen Benda) postavio pitanje odgovornosti evropskih intelektualaca za sunovrat Evrope u Veliki rat, zadobio je brojne oponente. No, to ga je uverilo da je esejom Izdaja intelektualaca otvorio put za preispitivanje uloge mislećih ljudi u velikim društvenim procesima i događajima na početku 20. veka. Prema Bendi, status intelektualca zaslužuju samo oni pojedinci koji su uprkos svakovrsnim izazovima ostali dosledni univerzalnim vrednostima- razumu, pravdi i istini. Oni koji su ga napadali, naravno sa intelektualne strane, smatrali su njegovo delo pamfletom uperenim protiv onih intelektalaca koji su se odvojili od ovih vrednosti tačnije, onih koji su pali u strast politike i ideologije i izneverili unutarnje, suštinsko biće intelektualca, (esej, Izdaja intelektualaca objavljen je 1922. godine u Parizu, kod nas se mogao čitati od 1946. godine u izdanju „Političke kulture“ iz Zagreba).
Pitanje ove vrste nije istinski postavljeno pred srpsko društvo: nije bilo preispitivanja elita i njihove uloge u katastrofalnom bilansu ratova i duhovnog sunovrata. Čak je i pokušaj uvođenja jednog zakona u pravni poredak Republike Srbije nakon 2000. godine, Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (kolokvijalno je nazvan Zakon o lustraciji i usvojen je u maju 2003. godine i važenje zakona trajalo je deset godina ali nikada nije započeto i njegovo sprovođenje) bio onemogućen neslućenom političkom snagom i voljom intelektualnih elita. Zašto je to tako? Zasebno, razdvojeno tumačenje uloge političkih i intelektualnih elita nije produktivno iz jednostavnog razloga što je između njih 80-tih i 90-tih godina uspostavljena simbiotička veza koja je stvarala koherentnost uzroka i posledica. Naime, duhovna podloga koja je stvarana na nivou „intelektualnih proizvoda“ u osnovi je sadržala nacionalni, etno-bazički sublimat koji je pobuđivao „usmerene“ duhovno-emotivne predstave. Njihovo dospevanje u političku sferu bilo je olakšavano činjenicom da su stvaraoci duhovnih produkata i sami bili inkorporirani u političku zajednicu kao njeni aktivni učesnici i akteri. Vodeći intelektualci Srbije 80-tih i 90-tih godina 20. veka bili su direktni ili indirektni politički učesnici čiji je politički angažman davao legitimitet političkim procesima (Dobrica Ćosić, Brana Crnčević, Milorad Ekmečić, Mihailo Marković, Matija Bećković, Ljubomir Tadić, Ljubiša Ristić, Vasilije Krestić i drugi).
Nakon 2000. godine stvoren je privid da je snaga društvenih promena nezaustavljiva i neminovna – da će političke promene biti deo opšteg preobražaja društva. Međutim, naivnost kojom se gledalo na takav sled događaja proizilazila je iz nepoznavanja dubine uzročno-posledičnih veza između onoga što su delale duhovne elite i onoga što su sprovodile političke snage. Pomenuta simbioza sprečavala je i naznaku promena u opštem kursu društva. To se prepoznavalo na svakom preduzetom koraku: u oblasti prekomponovanja društvene organizacije, ekonomskih pogleda, raskrinkavanja veza države i kriminala, procesuiranja ratnih zločina, pa na kraju, i u otvorenoj opstrukciji i sprečavanju proskribovanja pojedinaca koji su učestvovali u nedelima ove vrste, a koje je bilo predviđeno lustracijom. Otpor promenama na kraju se i legitimisao kroz otvoreno političko artikulisanje kameleonskih političkih opcija koje su se pojavile od 2000. do 2003. godine, da bi u finišu njihove reafirmacije i reinkarnacije bila i formalno obeležena jedna jedina ličnost kao „motor neprijateljskih promena“ koja mora biti i fizički eliminisana iz poretka. To se i desilo i snage diskontinuiteta su poražene na samom začetku delovanja. Znak koji je poslat bio je jasan i uverljiv: dubina i ukorenjenost veza nacionalistički duhovnih elita i političke prakse neraskidivi su i svaki pokušaj njihovog prekomponovanja biće nemilosrdno sasečen u samom začetku. Zbog toga je problematična ona kategorija stavova pojedinih intelektualnih pojedinaca koji i danas stoje na stanovištu da je nakon 12. marta 2003. godine (ubistvo Zorana Đinđića, premijera Vlade Republike Srbije), došlo do ponovne reafimacije starih snaga na političkom i duhovnom nivou. Zapravo, njihovo dezangažovanje nije ni bilo sprovedeno od 2000. do tada: one nisu ni stavljene u istorijski bagaž tačnije, nikada istinski nije ni dovedeno u pitanje. Zlokobni signal stigao je tokom 2003. godine i ticao se zabluda u kojoj su bili liberalni krugovi srpskog društva u kojima se verovalo u demokratski društveni potencijal odnosno, u neminovnost njegovog postojanja kao što je to bilo u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj i drugim istočnoevropskim društvima. Previđalo se da njihove duhovne i političke elite imaju drugačiju demokratsku i liberalnu tradiciju a posebno da su iskustvo nacionalizma proživela u okviru austrougarske imperije tokom 19. i početkom 20. veka.
Dr Zoran Todorović, profesor