Odbrana režima i poslednji dani
Nikada u novijoj istoriji Srbiji, od kada postoji televizija, režim nije toliko uzurpirao medijski prostor za svoju odbranu. Čak 13 televizija u subotu uveče prenosilo je konferenciju za novinare iz Predsedništva Srbije o kriminalnim aktivnostima grupe Veljka Belivuka i prisluškivanju predsednika države Aleksandra Vučića. Pored krajnje uznemirujućih fotografija brutalno ubijenih žrtava, postavlja se i pitanje pravnog osnova za ovakvu demostraciju odbrane režima. Po ustavnim odredbama kao i po svim svetskim pravnim normama istraga je zatvorena za medijsko publikovanje, a niko od prisutnih visokih državnih funkcionera nije bio merodavan da govori o tome. Nije bilo ni državne tužiteljke ili postupajućeg istražnog sudije, niti ministarke pravde, ni direktora BIE, a predsednik države, premijerka kao i ministar policije nije vlastan da zvanično govori o ovim nepočinstvima. I osnovno pitanje ko je dozvolio da se razmaše kriminalna grupa Veljka Belivuka koja je od navijačke grupe postala strah i trepet cele Srbije. Profesionalni mediji, kao N1, Nova rs, RS, Danas, KRIK, ukazivali su na veze ove grupe sa režimom Aleksandra Vučića, još prilikom njegove inauguracije za predsednika kada su uklanjali ili „davili“ prisutne novinare, ili učestvovanjem u bakljadama tokom policijskog časa, neredima i provociranju za brutalnu policijsku reakciju u protestima protiv policijskog časa kao i trgovinu narkoticima. I to traje godinama, ali tek sada ova grupa postaje opasna po državu, odnosno kada je to predočio predsednik Vučić. Takođe, ako ministar policije Aleksandar Vulin ukaže da je predsednik države prisluškivan 1.572 puta, onda je osnovno pitanje ko je nadležan za prisluškivanje. A to je BIA, gde je postavljen Bratislav Gašić, mimo zakona kao partisjski kadar i nestručan za tu funkciju, i koja je uloga u tome bivše državne sekretarke u MUP Dijane Hrkalović. U nekim normalnijim državama automatski bi došlo do ostavki ministra policije i redom po liniji rukovođenja. Međutim, problem je što tajne službe u Srbiji nikad praktično nisu raspuštene i nikada još nisu dobilie društvenu kontrolu. Najdsrastičnije je to vidljivo kod ubistava bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, premijera Zorana Đinđića, četvorostrukog ubistva funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, novinara Slavka Ćurivije… I ko zna koliko još takvih nedela.
S obzirom da se više od 60 odsto stanovništva Srbije informiše preko televizije nije čudo što se Vučić toliko posvetio da te televizije drži pod svojim skutom. I odatle je počela selektivna odbrana režima, da su se kriminalci udružili da izvrše atentat na predsednika države i preuzmu vlast. Ona prava mafija gleda da bude izvan radara javnosti i državnih organa, jer tako ostvaruje svoj cilj- enormnu zaradu. Međutim, nekako to kod nas deluje jednostrano kako bi se zabašurile ostale afere, pre svega Jovanjica, Krušik, Beograd na vodi, Savamala, Telekom, silni poslovi bez tendera i očita masovna pljačka Srbije. Primera radi na velikim infrastrukturnim radovima Srbija se zadužuje na milijarde evra, kao što je metro od 4,4 milijarde evra, ili izgradnja kanalizacije i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda vredna 3,2 milijarde evra kredita kod Kineza, mada je Evropska unija bila spremna da za ove radove izdvoji 85 odsto sredstava. U svim ovim burnim i dramatičnim zbivanjima predsednik Vučić izbegava da pomene ime nekadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića. Čitava ova zgrada kriminala podignuta je za njegovog mandata, ali najupitnije je koliko su u svemu uključene i međunarodne službe. Nije tajna da je pripadnik obezbeđenja u Jovanjici iz Vojne obaveštajne službe pobegao najpre u Sloveniju, gde su ga prihvatili agenti američke DEA, a onda upućen u SAD. To je najveća plantaža marihuane u Evropi, podignuta uz pomoć državnih fondova, a pominjala se i umešanost Andreja Vučića. Naprednjaci su došli na vlast pod motom borbe protiv korupcije, a posle evo gotovo devet godina Srbija nikad više nije bila okovana kriminalom i korupcijom u kojoj su uveliko uključeni predstavnici vlasti. Međutim, dok nadležni organi, pre svega tužilaštva, ne preduzmu ono što si dužni po zakonu, onda se ova igra bez kraja nastavlja. I opet je to vrzino kolo, jer tužioce postavlja ova vlast.Po svemu sudeći Alaksandar Vučić nije spreman da mirno ode sa vlasti s obzirom na brojne „repove“ i kriminalna dela koja su proizvod naprednjačke vlasti. S druge strane produblja se podela i netrpeljivosit u društvu, što preti eskalaciji sukoba i eksplozivnom epilogu.
Dragan Eraković