Komemorativna šetnja održana i u Šapcu
U prošli ponedeljak, širom Srbije, održana je komemorativna šetnja u znak sećanja na 10 meseci od pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, u kojem je poginulo 16 ljudi, među kojima i dvoje dece.
Cilj je bio da se, kroz komemorativni čin, ne samo izrazi tuga, već i uputi zahtev odgovornosti institucija, ali i očuvanje kulture sećanja i solidarnosti – uz poruke tipa: „Pamtimo tragediju, zahtevamo odgovornost, borimo se za bolju državu. Ne okrećemo glavu. Zajedno do kraja“
U Beogradu se okupilo više hiljada građana, srednjoškolaca i studenata. Šetnja je počela skromenim emotivnim činom – 16 minuta tišine za 16 stradalih a poruka je glasno odjeknula: „Nećemo zaboraviti, nećemo odustati“.
Događaji su se održali i u više od 20 gradova, među kojima su bili Novi Sad, Kragujevac, Sremska Mitrovica, Leskovac, Kruševac, Subotica, Inđija, Čačak, Valjevo i drugi a među kojima je bio i Šabac.
Okupljanje ispred Šabačke gimnazije počelo je u 19:30 časova a šetnja je krenula oko 20:00 časova. Šetnja se odvijala u nekoliko etapa a kolona se zaustavljala ispred Osnovnog suda i Šabačkog pozorišta, zatim ispred Policijske uprave, potom na platou između Škole primenjenih umetnosti i Srednje medicinske škole „Dr Andra Jovanović“, a završetak je bio kod Železničke stanice. Na svakoj tački su se obraćali govornici.
Komemorativni skup „Srednjoškolci pamte“ okupio je veliki broj, pretežno mladih, građana a započeo je obraćanjem Veljka, studenta i Anastasije učenice Šabačke gimnazije:
Veljko:
U prostorijama škole pred kojom se nalazimo rodio se bunt koji se raširio kako na ostale škole tako i na mlade generacije te je sasvim prirodno da protest počne na ovom mestu. Ponosan sam što večeras stojim rame uz rame sa generacijama koje su od samog početka vodile ovu bitku zajedno sa nama i koje su spremne da preuzmu inicijativu i nastave tamo gde smo mi stali. Već danas su pokazali da njihova posvećenost nije bila prolazni hir već iskrena vera u bolju budućnost. Mogao bih još dugo da vam pričam o njima ali oni će se sami sasvim bolje predstaviti nego što bi to ja uradio.
Anastasija:
Pre svega hvala Veljko na ovom divnom uvodu. Ja sam učenica Šabačke gimnazije i moj je ponos što stojim ovde sa ljudima koji me uče doslednosti od samog početka. U ime mladih generacija čast nam je što možemo da preuzmemo barjak i nastavimo put kojim ste vi krenuli.
Današnji dan, pod nekim drugim okolnostima, bi značio samo još jedan ponedeljak ali i novo poglavlje školovanja. Međutim, ovaj prvi septembar nije samo puki polazak u školu već pamtimo šesnaest nedužnih duša koje su izgubile živote samo zbog nečijeg nemara i pohlepe. Nažalost naše društvo se toliko adaptiralo na nepravdu i korupciju da je samo ovakva tragedija mogla da ga digne na noge.
Za kraj, hvala vam što ste saslušali Veljka i mene i iskoristiću momenat da vam postavim dobro poznato pitanje: „Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj“?
Posle ovog obraćanja formirana je kolono koja je krenula ulicama Vojvode Mišića, Zanatlijskom i Karađorđevom da bi se zaustavila u pešačkoj zoni između Šabačkog pozorišta i Osnovnog suda. Tu su se građanima obratili Miloš, glumac Šabačkog pozorišta i Anja, učenica pravnog smera Ekonomske škole „Stana Milanović“ u Šapcu
Miloš:
Rekao bih vam dobro veče ali bojim se da već neko vreme nije dobro i zato ću vam samo reći hvala mladi ljudi što smo ovde, hvala vam što nam pomažete da se ne bojimo, hvala vam što nam pomažete da ovo zauvek pamtimo, hvala vam na hrabrosti, hvala vam na ljubavi.
Neću sad održati nikakav govor nego ću samo izgovoriti meni veoma važnih stihova koje je napisao neko pre više od četri stotine godina ipod, neke tamo veoma daleke nadstršnice.
Umornom od svega u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što bogato se kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi,
I zlatna odličja o pogrešnom vratu
I savršenstvo u blatnom beščašću,
I device silom predate razvratu
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom:
Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati.
Od nje me tek ljubav može sačuvati.
Šekspir (Sonet 66)
Anja:
Još jednom bi vas zamolila da ovu šetnju upotpunimo tišinom, bez buke, pištaljki i uzvikivanja.
Ja sam Anja, učenica pravnog smera Ekonomske škole „Stana Milanović“ u Šapcu. Kao neko ko od početka uči da je sud, u teoriji, simbol pravde i zakonitosti, primećujem, i to je činjenica, da se to ne odražava u praksi. Trenutak je da se pozovemo na nezavisnost pravosuđa a to znači da ono mora biti slobodno i bez uticaja politike. Umesto toga svedočimo prizorima koji nam pokazuju da je pravosuđe danas samo njihova produžena ruka. Presude se donose na osnovu političke volje i time se krši osnovno načelo sudstva da je ono jednako za sve građane. Tako pravosuđe urušava ustavni poredak dok porodice šesnaestoro nastradalih čekaju pravdu za svoje najmilije koji više nisu sa njima a građani Srbije trpe progon neistomišljenika.
Sada možemo nastaviti šetnju do sledeće etape. Za istinu, za pravdu, za slobodu.
Povorka se potom uputila prema zgradi policijske uprave u Šapcu, u Gospodar Jevremovoj ulici ispred koje je govorila Tijana, učenica Škole primenjenih umetnosti.
Tatjana:
Dobro veče svima. Ja sam Tatjana, učenica Škole primenjenih umetnosti, a na ovoj, trećoj, etapi želimo da govorimo o onima koji bi trebali da nas štite. Sve češće se suočavamo sa pojmom policijska brutalnost. Ta brutalnost nije samo udarac pendrekom. To su slučajevi gde se koristi prekomerna upotreba sile, pretnjom silovanjem i ponižavanjem. Jer smo odlučili da dignemo glas. Sada uniforma postaje sredstvo straha a ne sigurnosti. Kao srednjoškolac koji uskoro postaje student ne mogu da zaobiđem događaje čiji su snimci obišli celu Srbiju. Njih deset, potpuno opremljenih policajaca se iživljavaju nad mojim vršnjacima. Brutalno ih tuku dok oni, u tom trenutku, potpuno bespomoćno leže na zemlji.
Sad dolazim do pitanja da li želim da živim, studiram, stvaram u državi u kojoj je ovakva situacija postala normalna. U državi u kojoj porodice šesnaest nastradalih ni posle deset meseci ne dobijaju odgovore. U državi u kojoj naređenje ima veću težinu od zakona, časti i obraza. O ovome sam mnogo naučila od onog što se nedevno dogodilo u mojoj školi ali o tome ćete više čuti na narednoj etapi.
Sledeća etapa vodila je ulicama Gospodar Jevremova, Laze Lazarevića, Trgom đačkog bataljona, ulicom Cara Dušana do platoa između Medicinske škole i Škole primenjenih umetnosti gde se okupljenima obratio Marko Gavrilović, bivši profesor kome Ugovor o radu nije produžen zbog podrške studentima.
Marko:
Do juče sam bio zaposlen u ovoj školi ali ostao sam bez posla jer sam stao uz svoje učenike. Ostao sam bez posla jer, kao i oni, nisam želeo da trpim nepravdu. Kao što znate moj slučaj nije izolovan, mnoge kolege su ovih dana ostale bez posla ali u školama još rade ljudi koji neće ćutati. Ljudi koji znaju da biti čovek znači zauzeti se za drugog a ne za sebe. Ljudi koji znaju da je hrabrost biti blag prema slabijima a strog prema ječem. Nažalost ovaj talas otpuštanja ohrabriće one druge. One koji su spremni da zažmure na oba oka i da na mig nadređenog okrenu leđa svojim učenicima. Ali srećom učenici vide, učenici pamte, neće zaboraviti ucene i neće zaboraviti pretnje, niti sve one reči i postupke koji nikada nisu smeli da se dogode u jednoj obrazovnoj ustanovi. Zato pamtite, reagujte na svaku nepravdu i nikada ne odustajte od borbe za društvo u kojem želite da živite. Društvo u kojem su znanje i vrline iznad poslušnosti i lične koristi. Takvo društvo nije san već prvi zadatak svake škole i lekcija koju ni jedan učitelj ne sme da propusti. Zato ću vas ja u toj borbi pratiti do kraja.
Sledeća, i poslednja, etapa bila je Železnička stanica u Šapcu gde se grašanima obratila Sofija, učenica Šabačke gimnazije:
Sofija:
Pre svega hoću da vam zahvalim što ste ispoštovali koncept bez buke i što ste dovde došli u ovolikom broju. Ja sam Sofija, učenica Šabačke gimnazije, i za poslednju etapu ovog skupa odlučila sam da vam pročitam pesmu Mike Antića pod nazivom „Reka bi mogla da bude“:
Reka bi mogla da bude
Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrči
toliko ima u sebi
ogromne, večite vode.
Al ako ikada zapne
i umori se dok trči
umreće bez daljine,
umreće bez slobode.
Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
što se uz obalu pletu.
Zato ne sme da stane
i zato večito hita,
sa usnama od vode,
najžednija na svetu!
Nakon ovoga prisutni su pozvani da upale svetla na svojim mobilnim telefonima i da u šesnaestominutnoj tišini odaju počast nasrdadalima u Novom Sadu.
Simboličnim činom na kraju ove komemorijalne šetnje pušteno je 16 balona – u znak sećanja na 16 stradalih u padu nadstrešnice u Novom Sadu posle čega su se okupljeni građani razišli kućama.
I.K.
