Rijaliti Srbija
Direktor Klinike za odvikavanje od toksičnih uticaja elektronskih medija sa nacionalnom frekvencijom i tabloidnih „žutara“, Pera zvani Kojot dr sci.med. i suvi genije, sazvao je hitan sastanak u svom kabinetu sa celokupnim stafom – prisustvo obavezno, sa samo jednom tačkom dnevnog reda: masovna bežanija naprednih pacijenata iz ugledne ustanove zatvorenog tipa i posebne namene „Srećni ljudi“.
Osoblje se u punom kapacitetu naguralo u kancelariju direktora i Pera, zavaljen u svoju razvaljenu fotelju, ni pet ni šest odmah udara u glavu: „Pa, dobro, bre, šta je ovo? Anarhija? Ništa nas ne sme iznenaditi al’ u qrcu? Neka se javi budala koja je ostavila otključana ulazna vrata kao i ostala na našem srećnom domu nekoliko noći za redom pa ovi naši naprednjaci sa neposebnim potrebama utekoše k’o mačke s jebišta…“.
Niko se ne javlja, svi ćute kao zaliveni. Godina prođe, nekoliko minuta nikada. Ipak, u neko doba, javi se medicinski brat Duško zvani Dugouško i prošaputa: „ Gospodine direktore, mi smo sva vrata svake noći zaključavali i više puta proveravali rešetke na prozorima ali su nas begunci zeznuli jer su prokopali tunel ispod zgrade uz pomoć prijatelja spolja, onih mangupa iz benda Rio Tinto što su nedavno imali koncert kod nas u podrumu. Kako sam nezvanično čuo stigli su sve do doline Jadra (većina njih misli da je to planina) a onda su se raspršili kud koji mili moji. Jedni u Skupštinu, drugi u Javna preduzeća (neki i u javne kuće poput Pinka), treći su na probnom radu u BIA i tako redom. Snašli su se iako su ludi kao zvono, izvin’te me što psujem“.
Ohrabrena nastupom kolege javi se i glavna sestra Oliva: “I ovi bolesnici što su napolju, na slobodi, hoću reći narod, lud, zbunjen a srećan, što je tu njihovu Srpsku Nacističku Stranku lopova i prevaranata glasao na gotovo svim prethodnim izborima oduševljeno ih je dočekao. Bio i vatromet. Izgleda da su im baš nedostajali. Šta reći, luda kuća. Mislim, i ova naša u kojoj radimo jeste ludara ali mi bar imamo zvaničan sertifikat“.
„A što ja to sve poslednji saznajem“, upita glasom deteta predškolskog uzrasta direktor Pera zvani Kojot.
Nakon tišine koja je potrajala gotovo čitavu večnost iz ćoška se oglasi Popaj, psihijatar, nutricionista i vegan (jede samo spanać) – tri u jedan a jedan za svi: „ Pa, druže, ovaj gospodine, direktore to je zato jer su nam ovi drugovi iz Službe naredili, ovaj, kako da kažem, lepo nas zamolili, da vama ne prosleđujemo informacije od bilo kakvog značaja jerbo vi niste član vladajuće napredne Sekte i ne obožavate onog blentavog Firera do besmisla i natrag te niste podobni i u tom smislu i tako…“.
„E, pa bravo, dragi moji i mile moje, kolege i koleginice, saputnici moji na ovom trnovitom putu poštenja i normalnosti na kome smo ostali sami, napušteni od svih, šta ćemo da radimo dok su napredni ludaci na slobodi? Vi svi vrlo dobro znate za šta su sve ti likovi sposobni, u stvari da nisu sposobni nizašta i da im je i terapija koju su ovde primali slabo pomagala da preguraju dan a sada kada su u spoljnom svetu, bez kontrole, može doći do nesagledivih posledica i po njih i po sve ostale koji budu sa njima u kontaktu. Sećate se šta se dogodilo onomad kada je pacijent Vulin zbrisao u obližnju kasarnu, ušao u tenak i… Bila je to katastrofa u najavi. Ne smem ni da pomislim na šta je sve spremna Ana B. onako mutava i isfrustrirana, pa onaj Bakarec sa hroničnom krizom identiteta, pa Milenko Jovanov koga ni majka ne voli, onaj klempavi Martinović koji je umislio da je magarac (a jeste i to je apsurd), iskompleksirani a pokvareni kao mućak mali, debeli, Ivica a o Preletačevićima i uveocima i da ne govorim. Sve njih mi dobro znamo još od vremena kada su te puške pištolji bili. Najviše me brine šta ako slučajno nalete na one silne domaće izdajnike i strane plaćenike ili, ne daj Bože, na ekološke aktiviste, oni nisu navikli na takvo društvo. Šta ako onaj veselnik Šapić, onako trapav, zaluta u Kuću cveća? On će jadan doživeti šok od koga se, verovatno, nikada neće oporaviti. Ponavljam pitanje, šta ćemo sad“.
„Štrajk, štrajk, štrajk“, povikaše složno svi zaposlenici ugledne ali srpskom društvu očigledno nepotrebne ustanove posebne namene, simboličnog imena „Srećni ljudi“.
„OK, ljudi“, reče diša Pera,“ to je sada moderno, u trendu, svi bi da protestuju, bune se, traže nešto od države, odnosno od onih koji njome upravljaju, pa ćemo tako i mi. Kud svi Turci tu i mali Mujo. A mi ne tražimo mnogo, samo da nam se vrate pacijenti – pobegulje jer ako još neko vreme ostanu na slobodi biće žešćeg belaja. Neka neko prethodno obavesti nadležne u Službi da se u ovoj ludoj kući obustavlja rad do ispunjenja zahteva jerbo smo ostali bez sredstava za rad, tj. ludaka koji su u bekstvu. I recite i njima i svuda gde treba da mi ovde zaposleni nismo ništa krivi. To je sve zbog klimatskih promena i retrogradnog Merkura. Hvala vam kolege i koleginice na vašem konstruktivnom doprinosu u rešavanju ovog kompleksnog a gorućeg problema. Vidimo se u nekom drugom crtanom filmu.
Piše: Dragan Karalazić