SUSRETANJA (11)
Milena Dobrosavljević iz Jelenče, lepa je i negovana žena i u svojoj 79. godini. Blaga priroda ogleda joj se na licu i u oku, i kada priča o mnogobrojnim problemima koji je pritiskaju. Kreće se sa štapom, ali je više od kičme i nogu boli smrt 48-godišnjeg bratića Darka Dobrosavljevića koji je krajem juna iznenada preminuo. Potresena ali dostojanstvena, rečima i suzom ispisuje nesvakidašnju listu svoje muke. Zbog 18 operacija koje je preživela, ona je jedinstven medicinski slučaj: operisali su joj dojku, srce, slepo crevo, krajnike, oba kuka, imala je težak infarkt, a u saobraćajnoj nesreći povredila je glavu i dugo bila nepokretna. „Gospod je sve to tako udesio, jer, kada ima veka – ima i leka“, objasni nam lakonski, uz blagi osmeh.
Ne može Milena bez štapa, ali, ni bez mnogobrojnih lekova. Mora sve da ih kupi, a živi od 25.000 dinara invalidske penzije. Iako materijalno teško izdržava, ponavlja da je više od besparice boli bratićeva smrt. To je za nju bio grom iz vedra neba, ali se nada da će „nekako doći sebi i nastaviti da živi“. Nada se, jer ima ljubav i pažnju svoje familije: bratića Rada i Davora, unuka, i praunuka – Andrea, Andree i Slave. Rade je njen prvi komšija, ali i njena desna ruka. On tetki sve nabavlja, jer se teško kreće i posle operacije kukova ne sme ništa da nosi. Zakazuje joj i preglede kod lekara, a svako jutro pozdravlja je – brižnim – pitanjem: „Jesi li jela?“ Milena s ljubavlju govori i o svojim najmlađim Dobrosavljevićima:
– Unuci i praunuci su moja posebna sreća. Oni mi prepričavaju svoje doživljaje, a od mene traže da im pričam o svom detinjstvu i prošlim vremenima. Skoro su me pitali koje sam crtane gledala, i nisu verovali kada sam im rekla da ni struje nije bilo kada sam bila dete. I da znate, na ovaj intervju pristala sam samo zbog moje Andree. Ona je 1991. godište, na trećoj je godini sociologije, voli da čita i piše a pošto se bavi novinarstvom ja često slušam njene duge intervjuje.
Neobična Jelenčanka, do pre pet godina bila je veoma aktivna. Kao dugogodišnji predsednik Mesnog odbora Organizacije invalida rada u Jelenči obilazila je stare i nemoćne, nosila im pakete, delila drva i ugalj, telefonom proveravala kako su i treba li im pomoć, a sa onima koji žive sami dugo je razgovarala. Ušla je u kuću svakog penzionera u Jelenči, iako ih je bilo gotovo 400, a na jednodnevne izlete u Sokobanju vodila je i decu. „Sad se u mom selu to više ne radi, mnogi su ostavljeni i od najmilijih zapostavljeni“, kaže Milena, srećna što nije među njima. Ne krije, međutim, žal što se penzionerima i starima u Srbiji ne poklanja više pažnje.
Danas, kaže, kada i njoj treba pomoć – sve je drugačije. Razlog je to „što je Gradska organizacije invalida rada Šapca malobrojna, neprepoznata i nepriznata u Srbiji, pa svi benefiti koji proističu iz članstva odlaze onima koji su brojniji“. Od svoje invalidske asocijacije očekivala je rezignirana Jelenčanka mnogo više, ali je zahvalna i za „ono malo što predsednica Miroslava Mira Savković uspe da dobije i podeli im“.
Ne zaboravlja Milena ni da je preko Fonda za penzijsko i socijalno osiguranje već tri puta išla u banju. Žali međutim što „sada mora da ide ambulantno“, privatno da stanuje i prima besplatne terapije. Problem vidi i u tome što „državni lekari preglede zakazuju na šest meseci i na taj način teraju penzionere da celu penziju daju na lekove i privatne doktore“. Koliko juče, reče, „bezuspešno je zvala za slušni aparat, ali se niko nije javio na telefon“ a i da jeste – ubeđena je – da bi taj neko rekao da nema termina. Čini joj se da je nemoguće raskinuti zdravstveni krug, u kojem se najstariji vrte. Povećanje penzije veoma joj znači, iako zna da će i dalje morati svaki dinar brižljivo da raspoređuje.
Milena Dobrosavljević, inače, rodila se je u Metliću, u radničkoj porodici sa četvoro dece. Odrasla je uz tri brata, a 78. godina napunila je 18. oktobra. Bila je petogodišnjakinja kada su se njeni roditelji preselili u Šabac. Otac Živko radio je u policiji, a kada su porodično postali Šapčani i on i mati Marija zaposlili su se u Kudeljari na Dumači. Đakovala je u OŠ „Janko Veselinović“ i Prehrambeno-industrijskoj školi. U Zrenjaninu je 1967. stekla diplomu Više tehnološke za preradu voća i povrća i odmah se zaposlila u „Šapčanki“. Posao je bio naporan, kaže, ali, mladom čoveku ništa nije teško.
Radni vek provela je u kadrovskoj službi, na prijemu sezonskih i stalnih radnika, na stambenoj politici, odmorima, rekreaciji i rehabilitaciji zaposlenih i obračunu obroka u fabričkoj kuhinji. Činila je ljudima koliko je mogla, naročito pri raspoređivanju za odlazak u banje i na more, a zaposleni u Hladnjači i bez dijagnoze su na letovanje išli u Poreč. Pomagala je i pri dodeli stanova, ali svoj nikada nije dočekala. Mnogima je uručila ključeve, a kada je ona došla na red – država se već raspadala. Ostala je da živi sa roditeljima, zauvek zahvalna što su ostavili selo i došli u grad.
Sa invalidskom penzijom Milena teško sastavlja kraj s krajem, a ipak najviše žali što je bolest sprečava da putuje. Ne može dugo da sedi niti da stoji, pa živi od sećanja na putovanja sa članovima svoje penzionerske organizacije. A kako provodi slobodno vreme? Uz pomoć štapa šeta koliko joj bolovi dozvole. Druži se sa prijateljima, koji su i u dobru i zlu bili uz nju, a u novembru je išla kod svojih u Novi Sad. Ta poseta joj izuzetno značila, a njenim praunucima – i više nego njoj. A na kraju razgovora za novine, Milena mudro zaključi: „Čovek ne može da ima sve, i sa time mora da se pomiri“. Njenu životnu mudrost, svi bi trebalo da prihvatimo.
Živana Vojinović
Naslovna fotografija: Milena Dobrosavljević i Miroslava Savković
