Zapisi iz pomračene zemlje
Evo, poštovani čitaoci, dođosmo do kraja još jedne godine (godine naših života). I znam da bi bio red, kako to običaji nalažu, da vam sad poželim sve najbolje i najlepše u Novoj 2024. godini, da vam poželim sreću, puno zdravlja, blagostanja i radosti, bar onoliko radosti koliko su je osetili oni „hladni“ Englezi na božićnom koncertu Andre Leon Marie Nicolas Rieua (André Léon Marie Nicolas Rieu) grleći i ljubeći jedni druge i puštajući po koju suzu, suzu radosnicu.
Ali kako? Kako sve to poželeti nekom ko živi u zemlji „tuge“, u zemlji duboko nesrećnih ljudi a da to ne izgleda kako sprdnja i ruganje.
Osećaj nesreće i tuge su normalni ljudski emocionalni odgovori na različite životne situacije i stresove. Svako može iskusiti ove emocije s vremena na vreme, a razlozi mogu biti različiti: gubitak voljene osobe, neuspeh, razočaranje, ili, uopšte, teške životne okolnosti. Ali ako se izgube vera i nada onda je tu, možda, kraj.
A tog, 17. decembra, upravo smo to izgubili: veru i nadu a cela Srbija je i definitivno postala tužna i nesrećna.
Zašto?
Zato što je toga dana osećaj kontinuirane nesreće i tuge dostigao svoj maksimum. Nesrećan i tužan bio je predsednik države, Aleksandar Vučić. Trčao je po Srbiji i „trpao“ se i gde je trebalo i gde nije (a uopšte to nije smeo da radi) da bi dokazao da je, i koliko je, još uvek važan. Međutim, i njemu je postalo jasno da svi, i njegovi i oni drugi, u njemu vide samo „seosku sokakušu“ koja trčkara od ćoška do ćoška, prenosi „abrove“ i da je svima dosadio!
Postao je svestan da vrtoglavo gubi autoritet i da mu sudbina zavisi od koristi kriminalnih struktura za koje, namerno ili ne, radi i koje od njega imaju korist. I od onih koji se prave da ga vole i to javno pričaju samo zato što ih dobro plaća.
Posebno je tužno bilo videti ga kako, sam ko „sinja kukavica, bez iđe ikog svoga“, dolazi da glasa ostavljajući utisak da ga se i porodica stidi i da su i oni, zbog njega, tužni i nesrećni.
Tu svoju tugu i nesreću pokazao je i nakon toga izigravajući… (ne bih da upotrebim neku adekvatnu reč, koja sigurno postoji u bogatom srpskom jeziku, pa ostavljam vama, koji ćete ovaj tekst pročitati, da je izgovorite jer ne želim da budem „nepristojan“) na televizijama sa nacionalnim frekfencijama vređajući i ponižavajući „sopstveni“ narod ali i na njegovom omiljenom „tik-toku“ pevajući „četiri godine tuge“ kako bi nam objasnio šta ga čeka, a i nas sa njim, jer đavo je došao po svoje: mora i zvanično priznati Kosovo, staviti, najzad, na raspolaganje stranim „investitorima“ svu zemlju na eksploataciju koju im je obećao, i „avans“ za to uzeo, i ko zna šta još. A moraće u Srbiju da „uveze“ i bar 300.000 Kineza koji će na nekim sledećim izborima glasati za njega da ga spasu od duge i teške robije koju je zaslužio.
Nesrećni i tužni bili su i naprednjaci jer će morati da žive (još „četri godine tuge“) sa utiskom da im je „veliku pobedu“ izvojevao upravo On a, sami, dobro znaju koliko su u tu „pobedu“ uložili truda, „prljavog“ novca, lažnih obećanja, pretnji i ucena da bi im, na kraju, „kajmak“ pokupio neki „koalicioni partner“ koji će Aleksandru Vučiću „osigurati“ vlast jer oni u tome u potpunosti nisu uspeli.
Nesrećna i tužna je i takozvana opozicija, koju istorija ništa nije naučila, i koja je dozvolila da je Vučić prevede „žedne preko vode“ i ostavi u uverenju da ih narod neće. A, možda, najnesrećni među njima je Boškić koji je na „mala vrata“ uveo Nestorovića u politiku a ovaj ga, u znak zahvalnosti, za uši izveo iz te iste politike.
Nestrećni i tužni su i kriminalci jer je njih sve više a „posla“ sve manje.
Nesrećan i tužan je brojni srpski narod koji živi širom „lepe njihove“ a koji je u Srbiju došao na samo jedan dan kako bi za neku „markicu“ ili evrić uništio život „braći“ u koju se zaklinje.
Nesrećne i tužne su i takozvane „izbeglice“ koje smo dobrodušno i otvorenog srca prihvatili i pružili im priliku da pristojno, možda i pristojnije nego mi, žive tu pored nas duboko ganuti nesrećom koju su doživeli. A oni nam tu dobrotu vratili podrškom „dželatu“ kome su nekada davno verovali a kome i dalje, izgleda, veruju iako ih je unesrećio.
Nesrećni i tužni su i Srbi sa Kosova jer ne vide ono što su davno trebali da vide. Da siromašni građani Srbije skupljaju pomoć kako bi njihova deca dobila paketiće za Novu godinu i Božić a oni nerazumno podržavaju onoga ko ih je „prodao“ i one koji su se na njihovoj nesreći obogatili a njih ojadili. U svakom pogledu.
Nesrećni i tužni su i studenti koji sve više uviđaju da u ovakvoj zemlji u kojoj vlada diktator umesto institucija nemaju šta da traže i da im je jedino spas da iz takve zemlje pobegnu. Glavom bez obzira.
Nesrećni i tužni su i penzioneri koji su svojoj zemlji dali sve a za uzvrat dobili ništa. Ili jesu, ali bedu i siromaštvo. I uverenje da imaju „nikad veće“ penzije i da ih očekuje „nikad veće“ povećanje te iste penzije za koju sve manje mogu da kupe i onog „najjeftinijeg“ parizera. A meso, parče kobasice ili neki čvarak mogu samo da gledaju po pijacama i prodavnicama i prisećaju se: „a kako se nekad dobro jelo“.
E, sad, ali samo pošteno, imali bilo ko u ovoj i ovakvoj Srbiji da može da kaže da je srećan i radostan. A da ne slaže, pre svega sam sebe. Jer, biti srećan i radostan u okruženju u kojem vlada „beda, čemer i jad“ može se smatrati ozbiljnim mentalnim oboljenjem.
I kako onda, bar po tradiciji, čestitati godinu koja nam dolazi a za koju smo svesni i uvereni da će biti, verovatno, najgora i najcrnja do sada. Ikad. Da će biti, baš onaka kako nam je to otpevao predsednik, „godina tuge“…
Pa nikako!
Zato jedino što mogu, dragi i poštovani čitaoci i sugrađani, da vam kažem „srećan vam završetak 2023. godine“! I dobro je, živi smo. Ili bar mislimo da to jesmo!
Ivan Kovačević
