Rijaliti Srbija
U našoj zemlji Srbiji gotovo uvek (i zauvek?) situ(v)acija je ovakva: Da nije previše tužno bilo bi urnebesno smešno. Najnovija šarada i parada sa odlaskom u zatvor Iznoguda (is no good – nije dobar, loš) Vučićevića, vlasnika ogavne žutare Informer i bliskog prijatelja Zlog kalifa Vučića, pokazala je da je ovde dno probijeno i da se nastavlja slobodan pad svake normalnosti i zdravog razuma a sve zahvaljujući naprednim mađioničarima koji već dobrano hipnotisanoj publici još jednom pokušavaju da prodaju muda za bubrege po bagatelnoj ceni.
Ova amaterska, pritom vrlo loša, predstava je još jedan dokaz da vladajuća ekipa sa pripadajućim satrapima do koske potcenjuje svoje (voljne i nevoljne) pristalice a ostali deo, svesnijeg, pučanstva smatra nepotrebnim viškom u svom „naprednom svetu“ koji treba odstraniti na svaki način. D. J. Vučićević je od strane suda, po zakonima Republike Srbije, osuđen da zbog krivičnog dela uvrede i klevete upućene novinaru Jugoslavu Ćosiću plati kaznu u iznosu od 200 hiljada dinara a ovaj nesretnik je samoinicijativno odlučio da narečenu kaznu ne plati već da je zameni zatvorskom kaznom u trajanju od šest meseci i tako pokaže kako se on bori za slobodnu reč, junački, neustrašivo, kako to samo takva jedna novinarska gromada ume.
Ali, kada si govno od tebe se ne očekuje da mirišeš pa je D.J. to i potvrdi tako što je iza rešetaka proveo cela dva dana a onda platio kaznu i izašao na slobodu gde ga niko (osim supruge) nije dočekao kao što ga niko od njegovih napredno-kriminalnih pajtosa nije ni ispratio u bajbokanu.
Nekoliko opozicionara iz Dveri ga je svojim prisustvom podržalo u njegovoj budalastoj odluci da civilnu odeću zameni robijaškom raznoraznim transparentima od kojih se izdvojio: Na pravom si mestu!
Nije bilo trubača, operskih pevača i one smehotresne a žalosne menažerije sa kojom na ružičastoj i srećnoj televiziji širi zlo godinama. Jedini napredni „pacijent“ koji se pojavio, sa sve čuvenim megafonom, bio je osuđeni silovatelj i psihopata koji se predstavlja kao „bič Božiji“ ove vlasti Simo Spasić, glavom i bradom, koji je pokušao da spreči Vučka da uđe u ustanovu zatvorenog tipa jer nije, jadnik, bio obavešten da je ceo performans izrežiran, dakle namešten, i da nema potrebe za njegovom bogougodnom intervencijom.
Svejedno, na pomenutim propagandnim servisima nastavili su da teku potoci krokodilskih suza za hrabrim Iznogudom kome, by the way, nijedno novinarsko udruženje nije pružilo podršku, s pravom jer on može da bude novinar samo u svojoj ludoj glavi i u kabinetu njegovog omiljenog druga Predsednika. Inače, niđe veze. Ali, u drugom činu ove tragične burleske pokazuje se pravo lice naprednjačke nakaradne družine koja osećajući teskobu zbog mogućeg gubitka vlasti (zaplet pa rasplet u Crnoj Gori kao tuga i opomena) i svega onog što su oteli i pokrali od građana i građanki naše domovine, ne prezajući ni od čega kreću u hajku na one prave, nezavisne i profesionalne, novinare zlokobno pozivajući na njihovo hapšenje a i više od toga.
Takva užasna rertorika je replika one iz 90-ih godina prošlog veka koja je kulminirala ubistvom novinara Slavka Ćuruvije od strane državnih nalogodavaca i izvršilaca, za vreme kada je AV bio, gle slučajnosti, ministar informisanja u Slobinoj vladi (koalicija SPS-SRS). Kasnije je slična igranka priređena i Oliveru Ivanoviću, jednom od lidera Srba na Kosovu, kroz sramotne spotove na Pinku a znamo i kako se to završilo.
Ovih dana pisac i novinar Marko Vidojković je „relociran“ zbog pretnji smrću od strane dežurne ekipe botova-specijalaca SNS-a i Firera lično (a i Kulačin se sprema na „službeni put“), dok svi ostali profesionalni medijski radnici koji nisu na platnom spisku naprednjačke mafije, ako su pametni, umnogostručili su mere opreza jer ovo više nije zezanje. Režim AV-a je ozbiljno zaljuljan, uglavnom zbog sopstvene loše „konstrukcije“ i spoljašnjih faktora, pa se brani od neizbežne propasti svim raspoloživim sredstvima.
Ako treba da se poubija ili pohapsi određen broj „neprijateljskih“ novinara – neka bude tako, šta im teško. Ona nesreća, Ana Brnabić navodna premijerka, bulazni na zadatu temu po društvenim mrežama u pokušaju da nadmaši samu sebe u izgovaranju (i pisanju) što većeg broja budalaština u jedinici vremena. I onako nepismenoj ide joj od ruke, što jest’ jest’. I ona bi da bude Iznogud, bar malo ako može, iako je konkurencija u naprednom čoporu po tom pitanju izuzetno žestoka.
A Onaj koji se lažno predstavlja kao Predsednik svih građana prvo je ponudio D.J-u da mu plati kaznu a onda je brzometno promenio iskaz jer je to po zakonu države na čijem je čelu nemoguće (a zna se da se On drži zakona „k’o pijan plota“) ali, naravno, da nije propusto priliku da tokom jednog od nedavnih obraćanja svojim podanicima poruči svima koji misle svojom glavom da dobro paze šta rade jer je u poslednje vreme loše volje i može da bude i gore (po njih) ako nastave da blate (kritikuju) njegovo ime i delo i nastave da govore i pišu istinu jer dok je On predsednik Srbije samo je laž (mnogo i još više puta ponovljena) dozvoljena, u čemu On svakodnevno daje primer jer, kao što je mnogima poznato, taj čovek slaže i kad ne zine. Majstor, šta reći. Čarobnjak iz „brzog voza“ (Beograd-Novi Sad, 200 kilometara na sat kada je „mašinovođa“ raspoložen).
I, šta onda, nakon svega, da radi naš „obični“ građanin, Petar Petrović sa uplatnice, dok sve ovo gleda i sluša – da ustane (iz kreveta) ili da odustane, da se umije (ako je već napustio svoj bezbedni brlog) ili da se samoubije, da zauvek zaćuti, da spakuje kofere i da ode odavde daleko, što dalje, ili da se učlani u zločinačko udruženje SNS, da poljubi u dupe Kuma Acu i prebrine sve brige za sebe i svoju porodicu bar dok Đavo ne dođe po svoje. A samo što nije.
Ima u tome i neke kosmičke pravde – da Princ tame uzme u svoje ruke to „srce tame“ koje kuca u grudima ove nacije, svih dobrih ljudi i njihove budućnosti kao tempirana bomba i baci ga na svetlost dana da se istopi i nestane poput meduze na suncu. Napredna banda okupatora naših života morala bi da zna (iako su to uglavnom moroni i idioti) da „batina ima dva kraja“ i da „ko se mača laća…“.
Piše: Dragan Karalazić