Ljudi u Srbiji su, uglavnom, zarobljeni u raznim matriksima. Bilo da je taj matriks komunistički, osmanlijski, nacionalistički, proevropski, proruski ili bilo koji drugi. Odnosno, svi oni su zarobljenici pogrešno razumljene eshatološke perspektive Carstva nebeskog kojem pristupaju kao ideološkom, a ne ontološkom konceptu. Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da svi oni skidaju odgovornost sa sebe za sebe i svoj život prebacujući ga ne neki od tih, gore pomenutih, matriksa. Ili, drugim rečima, sve će se pretvoriti u raj, kada moji (ili ja) pobede i dođu na vlast. Ali, kao što znamo (ili bar neki znaju) iz iskustva, to tako ne biva i dolazak mojih (ili mene) na vlast ne rezultuje pojavljivanjem zamišljenog raja. Naravno, moji (ili ja) nisu krivi zbog toga. Drugi, koji ne misle i ne deluju kao moji (ili ja), oni su krivi. I da nema njih, nama bi bilo dobro. I sve bi bilo u redu. Samo da nema tih drugih. I drugačijih. Potpuno u skladu sa Sartrom, za kojeg, naravno, i ne znaju. A i što bi? I on je drugi. I drugačiji. I, samim tim, nebitan. Jedno narcističko društvo, jedno nepokajano, gordo društvo. Srbin! Kako to gordo zvuči!
Jovica Radović