РЕАГОВАЊА
Иако никада на непотписане текстове не реагујем, не могу да се отмем потреби да одговорим на непотписан чланак који сте објавили 8. 6. 2023. године: „Србијо, за своје добро, Велимировића покопај, и не показуј га!“
Ово чиним чистог срца и хладне главе, искључиво и једино Истине ради.
На почетку желим да нагласим да се нећу упуштати у било какве идеолошке и политичке расправе, иако чланак обилује необољшевичким приступом теми опсервације. То ме уопште не занима, нека цвета хиљаду цветова. Такође, потрудићу се да останем у оквиру наведених неистина, јер би у супротном текст био преобиман.
Са друге стране, Свети владика Николај Охридски и Жички толико је високо да га не може нико подићи више него што се он сопственим трудом и Божијом благодати узнео, а нарочито га не може нико унизити иако ти покушаји деценијама трају. Јер како рече Свети Ава Јустин Поповић у свом тексту, с краја тридесетих година прошлог века, када ми говоримо о Николају то је као када мрави причају о орловима.
Али држећи се оне Гетеове да се истина мора говорити све док се неистине изговарају, ево неколико речи у одбрану истине.
Аутор на почетку наводи како је повратак моштију Светог Николаја из САД у Лелић допринео слуђивању Срба да из комуниста пређу у националисте и да крену у прекрајање Југославије. За то ко је шта прекрајао препоручујемо књигу, првог министра унутршањих послова Фрање Туђмана, Јосипа Бољковца „Истина мора ван“ у којој он децидирано каже да није Југославија напала Хрватску него да је Хрватска напала Југославију. Пренос моштију Светог Владике Николаја у Србију тек почетком деведесетих, као и Јована Дучића двехиљадитих посебна је брука и срамота нашег народа, нарочито ако знамо да је Алојзије Степинац, заштитник НДХ и викар усташке војске, сахрањен у загребачкој катедрали 1960. године уз присуство преко пет хиљада људи.
Аутор наведеног чланка је зачуђен и згрожен што црквену литију која се сваке године одржава у Београду предводе мошти светитеља. Сада можда би њему било лакше да је неки други светитељ у питању али овај никако не долази у обзир јер по светоназорима, нареченог непотписаног аутора, овај није морално политички подобан. Зашто није подобан?
Прво зато што га је одликовао Адолф Хитлер. Ово је неистина, али они који је злонамерно користе воле да је понављају јер моћно звучи. Замислите, одликовао га је Адолф Хитлер. Наиме Свети владика Николај је уредио једно војничко немачко гробље из Првог светског рата у Битољу, јер за њега као и за сваког другог нормалног човека мртав непријатељ више није непријатељ. Вођен хришћанском љубављу и мишљу да су и они били нечија деца уредио је њихово вечно пребивалиште. За то доброчинство га је одликовао немачки Црвени Крст. Али као што рече један наш песник коме је отац погинуо у четницима, да како је расла његова песничка слава тако је растао и чин његовог оца, уколико би се догодило да добије Нобелову награду за његовог оца прогласили би лично Адолфа Хитлера. Овде би ваљало додати да је 1939. године „Великим крстом са немачким орлом“ одликован наш нобеловац Иво Андрић, и то му нико не пребацује и не треба, касније ћемо објаснити зашто.
Пре тога ћемо обратити пажњу на предавање „Национализам Светог Саве“ које је 1935. године на Коларцу одржао владика Николај, и у коме је наводно величао Хитлера. Наиме, једна од Хитлерових идеја била је да створи немачку националну цркву, што је током предавања о Светом Сави владика Николај поменуо и похвалио, јер је управо то Свети Сава код нас урадио. Дакле Свети владика Николај није величао Хитлера у бројним говорима и више пута га поредио са Светим Савом, већ је у једном предавању и у одређеном контексту похвалио једну његову одређену намеру. Насупрот овоме има више говора и текстова у којима се о немачким властима пред Други светски рат изјашњава и пише изузетно негативно.
Треба знати да су напади на ово Николајево предавање на Коларцу почели, десет година касније, након Другог светског рата 1945. када је отпочела усташкокомунистичка окупација српског народа. Када је по задатку УДБЕ распоп Никола Дреновац кренуо да руши ауторитет Светог владике Николаја у Америци, и да се користи овом неистином. Али без успеха, јер је управо тих година Николај постао почасни доктор наука Колумбија Универзитета у Њујорку, а када се упокојио Доњи дом америчког Конгреса изјавио је саучешће свим хришћанима света а посебно српском народу.
Поводом тих напада удбаша Дреновца, владика Николај ће упутити једно писмо српском епископу у Америци Дионисију 20 . фебруара 1946. године: “Односно оног напада „брата свештеника“ на мене у „Слободној речи“, ти треба да знаш истину, а ја не мислим улазити у полемику. А истина је ово. Ја сам држао предавање на Коларчевом универзитету о национализму Светог Саве, у години светосавској, а то је било 1935. године, а ко то не зна мислио би да сам ја споменуо вођу немачког народа у време рата. У овом последњем случају, зашто би ме Немци ухапсили од првог дана – па до последњих? Ја сам тада величао Светог Саву, а не Хитлера. Рекао сам да је Свети Сава, као светитељ, геније и херој српског народа створио Српску националну Цркву пре 700 година, и ујединио сав српски народ. Дело које се није поновило на Западу. Паскал је покушао (рекао сам) у 16. веку да створи националну Галиканску цркву за Французе, али није успео. А вођа немачког народа, један прост занатлија, покушава да створи националну цркву, сада у 20. веку покушава да изведе оно дело које једино приличи светитељу, генију и хероју, то јест Светом Сави. У једном доцнијем говору ја сам се поново осврнуо на Хитлеров покушај да створи националну немачку уједињену цркву и цитирао сам његове речи у Рајхстагу: „Ја сам – рекао је – покушао да ујединим немачке цркве у једну националну немачку цркву, али мој покуша је пропао“. Дакле, све што је речено и написано 1935. године у вези наше прославе, речено је у похвалу Светог Саве – светитеља , генија и хероја, а не у ма чију другу похвалу. Јер и Паскал и Хитлер послужили су ми само као пример неуспеха у сравњењу са успехом Светога Саве. Ко има уши да чује нака чује а ко има разум да разуме нека разуме.“
Да би смо контекстуализовали целу ситуацији, па и Андрићев орден, треба подсетити да је амерички часопис TIME за личност године за 1938-му прогласио Адолфа Хитлера и у фебруару 1939. године објавио његов портрет на насловној страни. Дакле четири године након Николајевог предавања на Коларцу.
Колики је био клерофашиста најбоље сведочи чињеница да је био један од главних актера 27. марта, да је све године рата провео у заточеништву (манастири Љубостиња, Војловица и на крају концентрациони логор Дахау). Да није потписао проглас против комуниста иако је био антикомуниста, да није пристао ни на један компромис са Немцима, Недићем и Љотићем. Да никада није био љотићевац, али је ценио Љотићеву побожност и родољубље пре рата али да није подржавао његово деловање током рата. За Николајево држање током рата препоручујемо фонд Гестапоа који се чува у Архиву Србије. Цео један сет докумената бави се искључиво Николајем и његовим антинемачким држањем у рату.
Да би се распршила неистина о Николајевом антисемитизму довољно је сведочење Еле Нојхауз коју је са мајком лично спасао владика Николај ризикујући сопствени живот. Са њеним оцем је био побратим. Дакле чувени антисемита побратим са Јеврејином. Почетком 1940. године објавио је молитву за јеврејски народ.
Своје дело „Реч српском народу кроз тамнички прозор“ писао је као заточеник концентрационог логора Дахау, на тоалет папиру, а на крају рукописа стоји није за објављивање. Дело је објављено 40 година након настанка 1985. И он се у том делу не разрачунава са Јеврејима него са јеврејском христоборном мишљу коју криви за несреће које су задесиле Европу, јер је отпала од Христа под утицајем те мисли. У том истом делу он се на сличан начин обраћа и српском народу где између осталог каже:“ Да је Господ 500 година тренирао дивље звери оне би се у слободи достојнијима показале од нашег народа…“ Јел то значи да је србофоб?
Усташки лист “Хрватски народ“ 7. маја 1941. године објавио је текст о Николају под насловом “На столици Светог Саве – енглески агент“.
Како онда тако и данас, напади на Светог владику Николаја Охридског и Жичког не престају. Ти напади су прилично унисони и неоригинални, јер се од тих људи нико озбиљно није бавио делом и животом владике Николаја. Да јесте, пронашао би и ове речи Светог владике Николаја објављене у часопису Мисионар 1935:“(…) Ја волим свој народ, али га не обожавам. Ја сам уверен да су и други народи добри као мој народ. Ја знам да је један исти Творац створио све народе и да он у сваком народу има обилату жетву добрих људи. Ја се на свом народу не учим мрзети остале народе него, напротив, на свом народу као у некој школи ја се учим и вежбам волети све народе на земљи.“ Зар овако пишу фашисти?
За разлику од анонимних и јавних, необољшевичких и случајносрпских, гонитеља Светог владике Николаја, који из анонимности могу, попут Николе Дреновца, да изађу само као његови гонитељи, о Николају су позитивно говориле многе угледне личности из целог света:
Кентерберијски надбискуп Рендал Дејвидсон 12. марта 1919, у Лондону, приликом доделе напрсног крста Николају рекао је:“ Међу нас је дошао велики учитељ и проповедник, који је пуно пронашао пријатеља у овој земљи(…) Ширина његове визије, дубина његове мисли, снага његовог карактера и допадљивост његове личности свуда су му доносили пажњу, наклоност и пријатељство(…)“
Свети Јован Шангајски сматрао је Николаја за новог Григорија Богослова. За протојереја Александра Шмемна, професора богословског факултета Свети Владимир у Њујорку, Николај је био најеминентнији православни епископ двадесетог века. Најомиљеније штиво православних Американаца је Николајев „Охридски пролог“ који је на енглески превео православни Енглез Калистер Вер. Бројне похвале стизале су и од римокатоличких великодостојника.
За књигу „Џорџ Бел и Николај Велимировић – прича о једном пријатељству“ познатог британског слависте Мјуриел Хепел предговор је написао надбискуп Велса Роуан Вилијамс који каже да је владика Николај за неколико генерација британских англиканаца био „један од неоспорних духовних и моралних великана који су Западу посведочили нешто од дубине и изазова православног света.“
У писму Николи Пашићу од 13. мај 1921, велики научник Михаило Пупин поред осталог сведочи и о раду Николаја Велимировића у Америци током а и након Првог светског рата:“ Ја се изванредно радујем што је епископ Николај у овој ствари тако добро успео . Тај успех је толико велики и важан да Вам могу слободно казати да цео рад свих Срба које је Србија до сада послала у Америку не вреди ни стоти део оног успешног рада који је епископ Николај до данас успешно извршио… Епископ Николај је стекао велики број пријатеља у Америци и свима је жао што мора да путује, јер је њихова жеља била да епископ остане што је могуће дуже.“
Ребека Вест, британска књижевница и путописац, после сусрета са владиком Николајем записала је у својој књизу „Црно јагње и сиви соко“ да је он најизузетније људско биће које је срела у животу.
На крају ево речи Светог владике Николаја, па ко има уши да чује и разум да разуме може му бити од користи:
„ Грешили смо и испаштали смо.
Увредили смо Господа Бога, кажњени смо.
Укаљали смо се сваким неваљалством ,
опрали смо се крвљу и сузама.
Погазили смо све што је прецима било свето,
зато смо погажени.
Имали смо школу без вере,
политику без поштења,
војску без родољубља,
државу без Божијег благослова.
Отуда нам пропаст и школе и политике и војске и државе.
Двадесет година трудили смо се да не будемо своји,
Зато су нас туђинци поклопили својим мраком.
Двадесет година ругања прецима,
Што су се приволели Царству Небеском,
Због тога губавог нам царства земаљског губитак.
Каквом смо мером мерили себе и своје претке
Тако нам је одмерено.“
Бранислав Станковић, историчар
Naslovna fotografija: NIKOLAJ I PUPIN
