Počinjem ovaj tekst dijalogom sociološkinje Janje Beč Nojman i Nefe, izbeglice iz podrinskog sela Cejvani kod Srebrenice, zabeleženog u knjizi „Pucanje duše“(1997.), koja u fokusu ima istraživanje genocida nad bošnjačkim narodom u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine. Nefa je seljanka, nepismena, dostojanstvena: sina i svekra Srbi su joj zaklali u selu Vrbanjci, a sestru i majku spalili u džamiji u selu Hanifići.
NEFA:„Ja ne znam, nemam pojma kako će oni živit brez nas, e čula sam da ona jedna sve plače za nama, ova Trivina ćerka Zagorka, ona kaže sve plače, ko pobi Nefinu djecu, to sam čula, pa kažem ti kako smo mi živili, pazili se ko braća ali kako mi nisu rekli izbavi svoju djecu, neće biti dobro, nisu mi morali sve reći, samo neće biti dobro, pa ja bi svoju djecu sklonila. Ti si puno škola završila.“
JANjA: „Pa tako, puno.“
NEFA: „Zašto nam nisu rekli?“
JANjA: “Ne znam, to ne piše u knjigama.“
NEFA: “A šta misliš, da li je njima žao, da li je njima žao nas?“
Dijalog sam prvi put pročitao pre petnaest godina, ali on svakodnevno goni na promišljanje naše stvarnosti. Vest o lokalnom događaju, ovogodišnjoj regati na Drini, povod je za tekst u kontekstu ovog dijaloga.
Evo, već dvadeset godina u gornjem toku reke Drine, iznad Ljubovije, održava se regata na kojoj se okuplja veliki broj učesnika iz cele Srbije, sa najrazličitijim plovilima i spušta se od Rogačice do Ljubovije. I to ne bi bilo ništa neobično, leto je, da se regata ne održava baš u danima kada je u julu 1995. godine, tu, odmah sa druge strane reke Drine, preko brda, u Srebrenici, Bratuncu i drugim mestima uz Drinu, Vojska Republike Srpske izvršila genocid nad muslimanima Podrinja. Tih dana, od 11. do 17. jula 1995. godine, planski i sistematski je ubijeno ne manje od osam i po hiljada nedužnih dečaka i odraslih muškaraca muslimanske veroispovesti, pokopanih u tajnim masovnim grobnicama. Veliki broj ubijenih bačen je i u Drinu kojom su njihova tela plutala upravo julskih dana u kojima ovih dvadeset godina razuzdano plovimo regatu, pevamo, jedemo i pijemo a uveče, terevenku nastavimo uz muzički koncert (ove godine uz pevaljku Cecu čiji je muž učestvovao u zločinstvima nad muslimanima u Podrinju već od 1991. godine). Izgleda, da se tih nekoliko dana učesnici takmiče u veselju, muzici i razuzdanosti sa željom da sve to što dalje dobaci – poželjno je do Memorijala genocida Srebrenica u Donjim Potočarima, tu odmah iza brda! Jer, u isto vreme dok se tri dana terevenči na srpskoj obali Drine, u Donjim Potočarima se održava komemoracija žrtvama genocida i sahrana posmrtnih ostataka žrtava koje su u međuvremenu pronađene i identifikovane! Znate, to je komemoracija za nedužne ljude najvećeg pokolja na tlu Evrope od Drugog svetskog rata! Pobijenih zato što su se zvali Adil, Mehmed, Samir, Miralem, Hasan…., a ne Dragan, Mladen, Dušan, Veljko…
I od kada je Bosna i Hercegovina 2003. godine izgradila Memorijal u Potočarima, svake godine na tom mestu se okupljaju svetski politički lideri, ličnosti iz kulturnog i javnog života i naravno, obični ljudi: srodnici žrtava i drugi ljudi kojima je pijetet prema žrtvama ljudski čin. Čitav mesec jul, Potočari i Srebrenica su u znaku odavanja pošte žrtvama: sa bolom velikim kao svet koji bošnjački narod podnosi stojički i dostojanstveno. Dakle, u isto vreme već dvadeset godina sa srpske obale Drine dopire zvuk trube i bubnja, dreka i cika pijanih i razuzdanih regatlija koji možda i nisu svesni da je upravo sa ove strane Drine, četiri godine Srbija davala podršku zločincima Ratku i Radovanu i njihovim genocidnim „junacima“ koji su na vrhuncu bezumnog projekta „Velika Srbija“, u julu 1995. godine planski klali i streljali nedužne ljude.
A svih ovih godina (ako bi proviđenje učinilo da se regatlije na tren utišaju), moglo bi se čuti kako majke oplakuju svoju decu, neke mole svevišnjeg da pronađu bar jednu koščicu njihovog deteta još uvek zakopanu u tajnoj masovnoj grobnici o kojoj zločinci i danas ćute; čuli bi veseljaci sa splavova i čamaca kako žene oplakuju svoje muževe, braću, očeve… Zato kažem, Srbijo, regata u to vreme i na tom mestu je bestijalan čin! Poštovanje za žrtve je primereno, neophodno, civilizacijsko, pomiriteljsko, ljudsko! Čak i da je tradicija regate vekovna, a nije, uspostavljena je 2002. godine, valjalo bi je „izmestiti“ iz vremena i prostora, to bi bio znak da ovo naše pleme stremi višoj kulturi, a ovako – poraz i sunovrat bez kraja! Zar ne vidimo šta čine evropski narodi koji u svojoj istoriji imaju iskustvo sopstvenog zločinstva. Može li se zamisliti veselje, koncert ili nešto slično na mestima stradanja nedužnih u Nemačkoj, Poljskoj, Austriji… Odakle nam potreba za tolikim veseljem i bukom usred mesta zločina? Da li se to plašimo suočavanja sa sopstvenim avetima ili je naš atavizam nenadvladiv?
Pisca ovih redova muči i pitanje, da li je lokalna samouprava za ovih 20-tak godina preispitivala ovu odluku, posebno kada je regata godinama postajala masovnija. Pouzdano znam da među građanima Ljubovije ima onih kojima ovo smeta: imali su ili i danas imaju prijatelje, komšije i rodbinu među muslimanima i Bošnjacima. Neki kažu, ako već mora regata, eto vam avgusta i septembra meseca, Drina ionako nikada nije topla. Na ovu konstataciju mog poznanika iz Ljubovije, odgovorio sam da srpsko društvo još nije prošlo kroz političku i mitsku dekonstrukciju koja bi ga učinila modernom političkom i moralnom zajednicom, da se na ovaj način dugotrajno i uporno batrgamo između sopstvene slike sveta i neupitnosti istorijskih činjenica.
Iluzija da bi Ljubovija i sve podrinske opštine i gradovi sa srpske strane Drine, mogle mesec jul posvetiti sećanju na žrtve genocida sprovedenog tu, u njihovom komšiluku, srušila se sama od sebe. Čujem da u lokalnim javnim institucijama ima mesta za promociju knjiga ratnih zločinaca, duboka popovština se uselila u institucije, naci-organizacije, „otečestveni“ pokreti, četnički klubovi, militantna udruženja su na svakom koraku, javni život je klerikalizovan…. Zapravo, ovo je samo slika današnje Srbije u malom formatu! Jer, Ljubovija je palanka – geografski i prostorno, a Srbija duhovno i moralno. Ali, ako mislimo da se izbavimo iz ovog sunovrata, u julu mesecu na Drini mora vladati muk! U suprotnom, Nefino pitanje iz gornjeg dijaloga „da li je njima žao, da li je njima žao nas“, dobiće neljudski odgovor: Nije nam žao!
U Šapcu, 06.07.2021.
Autor poznat Redakciji