Dragi moji,
danas je poprilično teško biti iz Srbije, ako se nađete negde van svoje zemlje, pogotovu u nekoj problematičnoj situaciji. Najbolji primeri su nedavno hapšenje dvojice Srba, u susednoj Hrvatskoj. Prvo je neki advokat iz Beograda pevao krajiške pesme pored policije na granici, pa dobio 15 dana zatvora. Po izlasku, u zgradi Predsedništva Srbije, primio ga je predsednik Srbije i zahvalio mu se na herojskom držanju, obećao da će ići na koncert nekog Baje, gde će zajedno stajati u zadnjem redu, „jer sve je na tim koncertima puno“… Posle nekoliko nedelja, uhapšen je glumac, opozicionar, protivnik vlasti, ali ništa manje Srbin i ništa manje vredan u svakom pogledu. Onaj koji je predsednik svih Srba, naravno da nije propustio priliku da reaguje… Naglasio je prvo da je Sergej njegov politički protivnik, ali i da je građanin Srbije, pa se založio da ga Hrvati puste na slobodu… Lepo, ali je bilo očigledno, da je to učinio iz marketinških razloga.
Zbog čega je predsednik Republike Srbije, ipak, samo i jedino, uvek okrenut ka svojim biračima kao građanima i zašto on, ipak, nije predsednik svim Srbima, zahteva duboku analizu, ali da je tako, jeste, jer se na ovom slučaju eksplicitno videlo… A tek oko pitanja, za ili protiv Rio Tinta…
Na samom početku vlasti (ružno je reći vladavine) Aleksandra Vučića, u nekom od ovih mojih javnih pisama, istakao sam svoju sugestiju, da ne treba baš o svemu da odlučuje i da se o svemu pita jedan čovek… Nekada je veoma pametno, mudro, podeliti odgovornost sa drugima… Naravno da je razvoj događaja meni dao za pravo, ali i potvrdio izrazitost preuzimanja svih funkcija od strane jednog čoveka. Evo, koliko juče, Ministar koji je nosilac slikovitog nadimka, reče nam da čeka povratak predsednika iz Amerike, da bi mu pomogao u eliminisanju lista čekanja u zdravstvu… Da se preksti čovek i levom i desnom…
Svako u Srbiji zna u kakvom vremenu živimo. Problem sa Kosovom i Metohijom nije od juče. Srbija je bila žrtva bombardovanja NATO Alijanse, te 1999.g. zbog svoje južne pokrajine… Od tada, do danas, srpska država je nestala sa naše Ustavne pokrajine. Izgubili su se svi znaci vlasti i suvereniteta Srbije… Projekat najmoćnijih sila, da se razmontira ona velika Jugoslavija, upravo se završava. Mi smo savremenici i svedoci toga. Nikada ne smemo priznati da je to nezavisna država. Ali, realnost državnosti je tu. To je, na našu žalost, tako. Predsednik Srbije bi to morao da saopšti svom narodu i prestane da nas drži u zabludama, da se oko Kosova više išta pregovara. Svetski moćnici bi da nam prodaju priču o ovome i onome, iako svako zna da od toga nema ništa… Zato, ako je predsednik preuzeo sve na sebe, iako on nije formalno potpisao Briselski sporazum, a ni onaj u Ohridu, kao predsednik svih Srba, mora da nam kaže istinu i pravo stanje stvari. To on duguje i raspevanom advokatu iz Beograda i glumcu Sergeju, svakom od nas, ma za koga bili i ma za koga glasali. On je naš predsednik, i dok je on na vlasti, to se mora poštovati. Kao što i on, mora da poštuje svakog od nas i uvažava i naše stavove, da je grešio u vezi Kosova i Metohije, i da greši u vezi iskopavanja litijuma, i da greši što nam se svakodnevno obraća i zamara nas svojim spekulacijama o svemu i svačemu…
Srbija nije predsednik Srbije… ni bilo koji njen zvaničnik… Srbija je večna, a svi mi, pa i vlasti, ove ili one, prolazne su… Ko to ne razume, moraće na popravni… Narod uvek, nekako najbolje sudi… i presudi. Makar živeo od onih čuvenih jaja, po 11 dinara…
Sve Vas volim i pozdravljam.