Za samo nekoliko minuta posle objave teksta „Njima treba samo malo pažnje i poštovanja“ podigla se takva halabuka kakvu ne pamtim za svojih više od 40 godina rada u medijima. Bez i malo srama i stida uključila se sva partijska bulumenta pokušavajući da pažnju sa nesrećnih ljudi prebace na „jadne“ radnice, zaposlene po partijskoj liniji, koje rade za malu platu. Pa imate li vi duše?
To što pretite da ćete me tužiti potpuno je očekivano od osoba kojima je pripadnost partiji potpuno pomutila mozak pa ste poverovali da ste svemogući. Ali ja ne reagujem na te pretnje jer sve što je napisano – istina je!
Zato JAVNO postavljam nekoliko pitanja dr Živanu Bajiću, narodnom poslaniku i predsedniku GO SNS-u Šapcu:
- Da li je tačno da u Gerontološkom centru već dve godine grejanje ne radi ili radi sa smanjenim kapacitetom koji ne zadovoljava potrebe bolesnih i nepokretnih korisnika?
- Da li je tačno da je protiv radnice za koju se sumnjalo da je zlostavljala bolesnu ženu podignuta još jedna prijava? Jer onda to nije slučajno?
- Da li je tačno da su prijave podnete i Ministarstvu od kojeg se još čeka odgovor?
- Koliko je novih radnika, za „bednu“ platu zaposleno u poslednje dve godine?
- Koliko iznosi ta „bedna“ plata?
- Da li je tačno da po stolovima na kojima se obeduju šetaju mačke i jedu iz tanjira iz kojih jedu i oni koji u Domu žive?
- Da li je tačno, ili bolje rečeno osećate li i Vi deo krivice?…
Da budem iskren nisam uopšte pomišljao da bilo koga krivim već samo da skrenem pažnju na probleme koji, evidentno, postoje u Gerontološkom centru i da svi zajedno uložimo napor da se tim ljudima pomogne. Ali poštovani gospodine Bajiću zlo koje stanuje u vašim članovima je neopisiva sramota. Pre svega za Vas a potom i za mnogr građne Šapca koji za ovo znaju a ćute. Zarad, straha, neke lične koristi ili nade da će je u nekom budućem vremenu imati.
„Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka“ – napisala je u Gorskom vijencu „Najmudrija srpska glava“…
Gerontološki centar ne sme biti partijski plen
Smeštaj roditelja ili bližih srodnika u starački dom je teška odluka. Za sve. Tu se ne dovodi u pitanje ljubav prema njima već potreba da im se, u vremenu u kojem se živi i u kojem većina trči po ceo dan kako bi preživela, omogući malo pristojniji život i svakodnevna potrebna nega. Pa i kakav takav društveni i kulturni život. A za sve to mora se izdvojiti i nemala novčana nadoknada. Dakle nije džbe. Čak štaviše…
Na svu sreću velika većina ovih domova je pristojna, sređena i svojim korisnicima pruža dostojan i human smeštaj. Eto, ja se često setim jedne takve ustanove u Tuzli u kojoj sam noćivao svaki put kada sam u taj grad odlazio. Bio je to hotel, „visoke kategorije“ u pravom smislu te reči, a korisnici, sa mnogima sam se vremenom sprijateljio, su uživali u svim njegovim blagodetima. I baš sam im zavideo razmišljajući kako bih bez razmišljanja pristao da kraj svoga života proživim u takvim okolnostima.
Gerontološki centar Šabac je ustanova socijalne zaštite za smeštaj odraslih i starijih osoba, kapaciteta 230 korisnika, kojima se pružaju usluge stanovanja, ishrane, nege, zdravstvene zaštite, usluge socijalnog rada, kulturno – zabavne, rekreativne, okupacione i druge aktivnosti, zavisno od potreba, sposobnosti i interesovanja korisnika, što im boravak u ustanovi čini lepšim i bogatijim – piše na sajtu ove ustanove.
Međutim, bolna je činjenica da uslovi života pa i sam život korisnika staračkih domova zavisi od spremnosti i spretnosti direktora i osoblja tih ustanova i njihove želje da osobama za koje su „nadležni i odgovorni“ život učine lepšim. Nažalost direktori se postavljaju po partijskoj pripadnosti a i značajan broj osoblja zapošljava se na osnovu aktivnosti u stranci pa ta radna mesta smatraju kao partijski plen a i „odgovornost“ je isključivo prema stranci te im korisnici domova predstavljaju „teret“ i „smaranje“. A tako ne bi smelo da bude.
Strašno mi je žao što se informacije koje dobijamo iz šabačkog Gerontološkog centra pre mogu svrstati u “crnu hroniku” nego u neke afirmativne i radosne vesti kakvih je, moram priznati, zaista bilo nekih ranijih, da ne kažem davnih, godina.
Nemate pojma, poštovani čitaoci, koliko je teško odlučiti se i objaviti neki dopis, poput ovoga u nastavku teksta koji sam na molbu autora izbrisao i tako svesno postao neka vrsta saučesnika u nečovečnosti, neljudskosti, okrutnosti, bezosećajnosti, nemoralnosti, nemarnosti… I da ne nabrajam dalje, potrajalo bi.
Takođe, moram priznati da je ovaj šabački Dom za stare jedan od najsumornijih od svih koje sam, igrom slučaja, imao prilike da posetim i vidim. Međutim, ranije, u njemu se ipak nešto lepo događalo pa se prvi utisak i pogled na neuređeno dvorište nekako mogao tolerisati. Bilo je bar neke veselosti i “dobrog raspoloženja”. Ali, od pre dve godine i dolaskom nove direktorke koja je svoju “stručnost” pokazala i dokazala na protestima Srpske napredne stranke i odanošću prema gradonačelniku, sve je zamrlo. Na nesreću stanara pozapošljavane su i neke osobe, znate već kako, kojima tu svakako nije mesto. Iz mnogo razloga, onih ljudskih pre svega.
Zato i ne čudi što u šabačkom gerontološkom centu već dve godine ne radi grejanje i što se oni koji u njemu žive, i bukvalno, smrzavaju. A u takvim uslovima teranje na kupanje je zulum koji se ne može opisati. Ipak, najgore prolaze oni koji se usude da se suprotstave obesnom (pojedinom) osoblju. Eto, pisali smo već, i policija je morala da interveniše. Međutim, u “zatvorenom krugu” i strahu “svedoka” teško je bilo šta dokazati. A i koga je to briga jer to su “dementna” lica.
Kao što smo brzo zaboravili vreme pandemiji i svega onog tragičnog što je ona donela u Gerontološki centar tako ćemo zaboraviti i to što je neko od osoblja, kome to nije posao, tukao neku nesrećnu ženu (iako zvanično nije dokazano) za koju kažu da je dementna.
Ali, poštovani sugrađani, zar vas zbog svega onog što se u šabačkom Gerontološkom centru već duži period dešava, iako samo malo informacija izađe na videlo, nije sramota. Da li bar nekad pomislite da postoje neke stvari za koje smo svi nadležni i odgovorni i da smo mi sami svojim činjenjem ili nečinjenjem doprineli nečijoj nesreći.
Razmislite dobro šta vam je činiti pre nego što se i sami nađete na nekom mestu kakvo je Gerontološki cetar. I uslovima koji u njemu vladaju.
Jer, nikad se ne zna…
Ivan Kovačević
