Dobro došli u zemlju čuda, gde istina ima više verzija nego što prodavnice imaju ukusa čipsa, a narod je u permanentnom stanju: „Čekaj… šta je sad ovo bilo?“ Ako ste ikada osetili da vam mozak vibrira kao stara Nokija 3310 na tihom režimu, dok vam krvni pritisak igra čačak na granici infarkta — čestitam, žrtva ste modernog društvenog fenomena zvanog sluđivanje.
Ne brinite, nije zarazno. Ili jeste? Ko bi znao, kad nam svaki dan kažu i jedno i drugo, pa nas ostave da se snalazimo.
Kako izgleda dan u životu jednog sluđenog građanina?
Ujutru popijete kafu i čujete da je „sve rešeno“ — problem koji ste juče gledali svojim očima sada je, navodno, prošlost. Dok se češete po glavi, već stiže nova vest: „Pa nije baš rešeno, ali biće za dva dana.“ Popodne vam kažu da je „uvek bilo rešeno, šta vi hoćete?“ Dok pokušavate da saberete dva i dva, shvatite da je zbir pet, jer je neko dodao nevidljivu trojku. Do večeri vam puls lupa kao tehno na Egzitu, a oči vam trepere kao stroboskop. I to je samo ponedeljak.
Lekari zbunjeni, vi još više
Dolazite na pregled sa pritužbama na vrtoglavicu, nesanicu i čudan osećaj da ste u nečijem lošem rijaliti šou-u. „Sve je to stres,“ kažu vam, „uzmi magnezijum i gledaj manje vesti.“ Dijagnoza: hronična zbunjenost, uzrok nepoznat (ili previše poznat). Ali kako da ne gledate kad svaka nova izjava zvuči kao da je pisana na generatoru paradoksa? „Svi zahtevi su ispunjeni, ali evo još dokaza da nisu.“ „Niko nije kriv, ali svi su krivi.“ „Mir je obezbeđen, zato nemojte izlaziti napolje.“
Na kraju uzimate magnezijum kao bombone, ali glava i dalje zuji.
Fizičko zdravlje: Telo viče „dosta“
Sluđivanje nije samo mentalna gimnastika — ono ima i fizičke troškove. Studije (koje ne postoje, ali ovakvi navodi uvek zvuče uverljivo) kažu da prosečan građanin u ovakvim uslovima ima 30% viši pritisak nego što bi trebalo, jer svaki dan pokušava da dekodira šta je stvarno, a šta dimna zavesa.
Srce kuca u ritmu „jedan udarac istina, dva udarca laž“, dok želudac proizvodi kiselinu kao da ste pojeli čili za doručak, ručak i večeru. Pluća dišu na kredit, jer vazduh miriše na dim i obećanja. Zglobovi pucketaju od stresa, kičma se krivi jer nosite teret logičkih akrobacija koje niko nije tražio. Kosa opada brže nego što opozicija menja stavove, a zubi škripe noću jer sanjate kako vas neko juri sa megafonom i viče: „Sve je u redu, sve je u redu!“
Fizioterapeuti i kardiolozi žive zlatno doba — nikad više pacijenata sa misterioznim bolovima koji nisu u udžbenicima, ali su savršeno sinhronizovani sa vestima u 19.30 (ili malo ranije).
Mentalno zdravlje: Lavirint bez izlaza
Mentalno, sluđivanje je kao da vam neko resetuje operativni sistem svaki put kad pomislite da ste shvatili šta se dešava. Jednog dana verujete da je pravda moguća, drugog dana vam kažu da je pravda već stigla, ali je niko nije video. Trećeg dana saznate da je pravda zapravo iluzija, ali da je to vaša krivica što je ne vidite.
Na kraju prestanete da verujete bilo čemu, uključujući i sopstveni odraz u ogledalu.
Psiholozi bi ovo nazvali „hronična kognitivna disonanca“, ali narod ima bolji termin — ludilo na rate. Depresija i anksioznost postaju verni saputnici, jer kako da budete mirni kad vam stvarnost menja oblik češće nego Transformers u bioskopu? Neki padaju u apatiju — bolje je ne misliti ništa nego se boriti sa pet verzija istog događaja. Drugi postaju cinici, smejući se kroz suze dok govore: „Ma sve je to farsa, prođe nas dok trepneš.“ Pamćenje popušta, jer ko može da zapamti šta je juče bila istina?
Šta je lek?
U idealnom svetu, lek bi bio jednostavan: istina, jasna kao suza, servirana bez uvijanja. Ali u zemlji čuda, istina je kao Jeti — svi pričaju o njoj, niko je nije video.
Možda je rešenje u humoru? Kad sledeći put čujete „sve je rešeno, ali nije“, nasmejte se i uzmite još jedan magnezijum. Ili se organizujte, pa neka sluđivanje postane timski sport — bar ćete imati sa kim da podelite ludilo.
Na kraju, da ne bude da je sve idilično, narod je izdržljiv. Preživeo je ratove, sankcije i domaće sapunice od 200 i kusur epizoda. Preživeće i ovo. Samo, ako vam neko kaže da ste zdravi dok vam glava pulsira, a stomak se grči — ne verujte mu. Ili verujte, pa se zapitajte: „Čekaj… jesam li ja lud ili je ovo normalno?“ I tu, dragi moji, krug sluđivanja počinje iznova.
A kad sledeći put krenete kod lekara sa pulsirajućom glavom i bolovima nepoznatog porekla, nemojte da vas čudi kad vam prepišu — ne tablete, nego daljinski bez baterija. Jer, kažu, sve je stvar percepcije. Samo promenite kanal. Ako ne upali, okrivite daljinski – on je ionako bez baterija (mozga).
Jovica Radović
