Pre 10 godina, Srbija je bila na 54. mestu kada je reč o slobodama novinara i medija, a koje godišnje objavljuju Reporteri bez granica. Ove godine je 44 mesta niže. Razlozi za to su brojni. Govor mržnje postao je normalnost u našem društvu a naročito su tome, govoru mržnje, izloženi novinari i novinarke koji profesionalno obavljaju svoj posao a on se plasira na različite načine koje je veoma teško sprečiti.
U jednom istraživanju NUNSa, ustanovljeno je da je tek svaki treći novinar upoznat sa mogućnostima zaštite što svakako nije dobro za novinarsku profesiju.
Sve to drastično utiče na samocenzuru koja je prvi refleks kod novinara i sve više postaje mejnstrim.
Za to vreme državne institucije nisu baš naklonjene novinarima koji ne izveštavaju u interesu vlasti što dodatno otežava rad novinarki i novinara.
A šta o svemu ovome misli Veran Matić, član Stalne radne grupe za bezbednost novinara pokušali smo da saznamo iz razgovora koji smo vodili sa njim.
– Kako razumete govor mržnje kojem su izloženi novinari i kako na to gledate?
VERAN MATIĆ׃ Govor mržnje uselio se u naše živote u većem obimu i sistemski dolaskom Slobodana Miloševića na vlast, krajem osamdesetih godina. Kao da je otvorena Pandorina kutija, i mržnja je pokuljala, pod krinkom lošeg položaja Srba i Srbije u tadašnjoj Jugoslaviji. Forsiranje narativa žrtve, proizvodilo je neprijatelje u nesagledivim količinama: mržnja prema političkim neistomišljenicima, naročito onim prodemokratske orijentacije, mržnja prema drugim narodima, već prema fokusu koji u tom trenutku odredi vlast, mržnja prema određenim zemljama, međunarodnim organizacijama… Kasnije, kada su ratovi počeli, prema antiratnim aktivistima, prema nezavisnim medijima i novinarima, prema studentima koji protestuju, opoziciji… Posle 5. oktobra, nije izvršeno suočavanje sa svim zlom neposredne prošlosti i tom mržnjom na način da se izlože takvoj kritici, da se proglase apsolutno nedopustivim, da se kazne oni koji su bili aktivni u učestvovanju u ratno-huškačkim aktivnostima, bilo krivično, tamo gde je za to postojala mogućnost, ili lustracijom, itd… Dakle, da se stvori diskontinuitet sa vremenom zla. I da se paralelno stvaraju preduslovi za izgradnju društva toleracnije i demokratije. Sve to je izostalo i svi elementi tog vremena zla su opstali, nekada vešto prikriveni, a nekad je i otvoreno demonstriran taj kontinuitet. U svakom slučaju, danas imamo vrlo slične pojavne oblike podsticanja mržnje onima iz osamdesetih i devedestih godina.
Slobodni profesionalni novinari i mediji su konstanta kada je reč o govoru mržnje. Svima smetaju i kada imate nesagledive mogućnosti da širite tu mržnju, a da ne snosite nikakve konsekvence, onda će se to i događati i vremenom normalizovati. To je, nažalost, i stanje koje će biti u budućnosti stvarnost u radu svakog novinara, posebno onih koji se bave istraživačkim novinarstvom, medija i novinara koji nisu delovi većih međunarodnih korporacija…
– Da li postoje specifične mere zaštite koje su dostupne novinarima i novinarkama?
VERAN MATIĆ׃ Stalna radna grupa za bezbednost novinara razvila je mahanizam kontakt tačaka u udruženjima i asocijacijama medija (ANEM je pokrenuo besplatnu SOS liniju 0800100115 za prijavljivanje slučajeva ugrožavanja bezbednosti novinara). U svakom gradu postoje kontakt tačke u tužilaštvima i policiji. ( na sajtu bezbedninovinari.rs nalaze se svi podaci i kontakti). Postoji obavezno uputstvo u tužilaštvu po kojem je nadležni tužilac u obavzi da po prijavi novinara u roku od 24 sata formira predmet i pozove novinara da da iskaz. NUNS, ANEM i UNS imaju različite oblike podrške novinarima u ovakvim situacijama.
Govor mržnje plasira se na različite načine koje je veoma teško sprečiti. Uznemirujući sadržaji uvek nađu načina da stignu do novinara ili medija. Prijavljivanje slučajeva, tužbe, stroge sudske presude bi mogle da budu faktor odvraćanja, ali na žalost, imamo malo osuđujućih presuda koje bi imale takvu ulogu. U svetu je govor mržnje takođe pojava sa kojom se države teško nose. Ipak, to zavisi i od vladavine prava i snage institucija. U Norveškoj smo se uverili u to kako rade internet patrole, koje prate trendove komunikacija na društvenim mrežama i kada uoče pojave kao što bi bile pretnje, govor mržnje i slično, identifikuje se osoba i poseti je patrola koja upozorava na to da se čini nešto što nije dopušteno i da može biti i zakonski sankcionisano. (I u našem iskustvu, često smo se suočavali sa činjenicom da počinilac nije znao da čini krivično delo…)
Ovo je jedan od načina kako bi mogla da se smanji količina govora mržnje i pretnji generalno, i prema novinarima, posebno.
…
U ovom trenutku je najvažnije kako će vlasnici i uprave medija da štite svoje novinare, da li će ih zaštititi na svaki način, od preuzimanja vođenja postupaka, tako da taj proces ne viktimizira novinara iznova, do stvaranja uslova da se novinar oseća bezbednije.
Na žalost, u većini slućajeva novinari su prepušteni sami sebi. I tu postoje različiti programi udruženja, mogućnosti besplatne pravne pomoći, ili neke druge vrste podrške. Ali i to je ograničena količina podrške. Novinarke i novinari se osećaju sve izloženiji i usamljeniji i vrlo često je to „okidač“ da se prelazi u medije koji nisu meta govora mržnje ili da odlaze u druge profesije i sigurnije firme.
– Koliko su lokalni novinari i novinarke informisani o svojim pravima i mogućnostima zaštite?
VERAN MATIĆ׃ U jednom istraživanju NUNSa, ustanovljeno je da je tek svaki treći novinar upoznat sa mogućnostima zaštite.
Među onima koji su doživeli pretnje 50 odsto ih je prijavilo, dok 45 odsto nije prijavilo pretnje.
Oni novinari i redakcije, koji su konstantno izloženi govoru mržnje i pretnjama, svakako su više informisani, ali još uvek nedovoljno. Na jednoj strani, stvorena je navika da im se preti i sa tim se nose, obaveste udruženja, napiše se neko saopštenje, i to je to. Na drugom mestu su oni koji ne veruju u institucije i ne koriste mogućnosti koje zakon daje. Na trećem, oni koji misle da bi bilo kakvom aktivnošću samo pogoršali stanje i to je u vezi sa ovom drugom grupom, neverovanja institucijama. Četvrta je ona koja procenjuje da, i ako institucije funkcionišu, da je to presporo i sa neizvesnoću kako će se završiti, i ne žele to dodatno maltretiranje.
Zbog toga sam naveo kao veoma važnu ulogu koju igra vlasnik i uprava medija, koji moraju da preuzmu što više obaveza oko reagovaranja i zaštite novinarki i novinara.
– Kako se situacija bezbednosti novinara i novinarki promenila tokom poslednjih nekoliko godina?
VERAN MATIĆ׃ Na prvom mestu, snažna polarizacija društva na dva tabora, odrazila se i na novinarstvo i obrazac „ako nisi sa nama, onda si protiv nas“, osnova je komunikacije sa novinarima, ako si protiv nas, onda si neprijatelj i onda se tome pridodaje po različitim specifičnostima: ili da si strani plaćenik ili da sarađuješ sa kriminalom, ili da planiraš ubistvo predsednika… Ponovo nema nikakvih granica za satanizaciju i targetiranje novinara i medija.
Na drugom mestu je „demorkatizacija“ pretnji. Njih može svako slati, najčešće putem društvenih mreža, ili kao komentare na sajtovima medija, ili na neki drugi način u sajber prostoru.
Anonimnost onih koji prete je dominantna i to daje dodatnu snagu i bezobzirnost pretnjama i uznemirujućim porukama. Sporost u međunarodnoj pravnoj saradnji sa Meta, X, TikTok i drugim platformama, ostavlja prostor za nekažnjivost…
Imali smo i slučajeve da su korišćeni servisi za anonimiziranje, kao što je Proton, za vrlo drastičnu pretnju redakciji lista Danas, i upravo zbog toga nije otkriven pošiljalac.
U ovom trenutku, više od 60 odsto slučajeva ugrožavanja bezbednosti dolazi putem interneta i to je najveća promena.
Druga je da se novinari sve više napadaju zbog izveštavanja sa događaja. I tu se ne bira da li su iz medija koji se nazivaju provladinim ili iz nezavisnih medija.
Snaga pretnji, tenzičnost, stvaraju utisak da će eskalirati i fizičko nasilje prema novinarima.
Targetiranja, diskvalifikacije i laži o novinarima i medijima često dolaze i kao sprega tabloida, društvenih mreža i političara. Zajedno prave spiralu koja se pretvara u hajku sa posledicama koje proizvode zastrašujuće uznemirujuće poruke i pretnje.
SLAPP tužbe su takođe novi oblik snažnog pritiska na novinare i medije. Uz ove tužbe ide i hajka kroz tabloide i izjave političara ili moćnika, bliskim vladajućoj politici. A pretnja visokim novčanim kaznama često ugrožava opstanak samog medija. Brojne tužbe koje su pokrenute protiv nekih medija i novinara, gotovo ih parališu u radu, zbog obaveznog prisustvovanja sudskim procesima.
I ovde imamo eskalaciju sa tužbom sudije Apelacionog suda i njenog supruga advokata, protiv redakcije KRIK-a i novinarke Bojane Pavlović i urednika Stevana Dojčinovića, u kojoj se traže nezapamćene sankcije od 10 meseci zatvora i dve godine zabrane obavljanja posla, uz visok odštetni zahtev, samo zbog objavljivanja javno dostupnih činjenica o karijeri i imovnom stanju. Sa kvalifikacijama o glavnom i odgovornom uredniku KRIK-a kao „opasnoj ličnosti“, koje se plaši, a kao dokaz – predočeni su netačni tekstovi iz tabloida, koji su, upravo zbog tih tekstova, pravosnažno kažnjeni.
Nekažnjivost je, takođe, tendencija: i posle deset godina sudskog procesa i dve osuđujuće presude na ukupno 100 godina zatvora, oslobođeni su optuženi bivši pripadnici Državne bezbednosti u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije.
U slučaju ubistva novinara Milana Pantića, Tužilaštvo za organizovani kriminal ne želi da preuzme istragu. U slučaju pokušaja atentata na Dejana Anastasijevića i njegovu porodicu, istraga više i ne postoji. I u brojnim drugim slučajevima, istraga se vrlo brzo završava ako u prvim danima nema uspešnih rezutltata istrage. Zbog toga mislim da bi poseban tim istražitelja morao da se bavi temom ugrožavanja bezbednosti novinara, uključujući i rešavanje starih slučajeva.
– Da li su novinarke „ranjivije“ i lakša meta?
VERAN MATIĆ׃ Novinarke ne samo da su ranjivije, već prema evidenciji Vrhovnog javnog tužilaštva u biltenu zaključno sa septembrom u ovoj godini, imamo tendenciju u broju otvorenih predmeta formiranih slučajeva, gde je 56,41 odsto novinarki u odnosu na 43,59 novinara. Do sada je broj prijavljenih slučajeva ugrožavanja bezbednosti novinarki u proseku bio oko 40 odsto… Kada je reč o pretnjama putem interneta, tu je procenat još veći, skoro 70 odsto prema novinarkama, u odnosu na 30 odsto, prema novinarima.
Osim toga, pretnje, uvrede, uznemirujuće poruke su neuporedivo drastičnije prema novinarkama nego novinarima. Anonimnost aktivira posebno seksualne predatore, izopačene, koji u pojedinim grupama na društvenim mrežama jedni druge podstiču brutalnošću poruka i pretnji… Prema novinarkama i prema porodicama i redakcijama.
I ponovo imamo problema sa nekažnjivošću. I kada se efikasno identifikuje, a potom i uhapsi počinilac, onda sud donese odluku da se brani iz sopstvenog doma i onda dolazi do bekstva, kao nedavno u slučaju pretnji Ani Lalić Hegediš. Prijavljeno je samo nekoliko slučajeva: imamo jedno bekstvo i drugi slučaj u kojem se počinilac pravi da je gluv i da nije na ročište poneo slušni aparat. Ostale stotine koje su slale brutalne uznemirujuće poruke nikada neće biti sankcionisano, i to će samo ohrabrivati umnožavanje ugrožavanja bezbendosti na taj način, a posebno novinarki.
Ja se zalažem za izmene u Krivičnom zakoniku kojim bi se obuhvatile i pretnje koje sada nisu obuhvaćene članovima KZ, ali postoji otpor kod organizacija za zaštitu ljudskih prava, jer se takve promene, kako kažu, mogu upotrebljavati i protiv slobode govora… Nastavićemo da tražimo konsenzus po ovom pitanju.
Novinarke generalno imaju lošiji položaj u novinarstvu, lošije su plaćene, često izložene mobingu, manje ih je na vodećim pozicijama u medijima…
Položaj žena u društvu, rodna neosetljivost, i kada je reč o sveukupnom nasilju i kada je reč o rodno senzitivnom jeziku, dominira i u medijima u kojima rade novinarke. I to je već jedan široki kontekst koji, sam po sebi, stvara osećaj ugroženosti.
U jednoj anketi 35 odsto novinarki smatra da zarađuje manje od kolega, 41 odsto anketiranih novinarki zarađuje manje od nacionalnog proseka, a svaka treća je žrtva seksualnog uznemiravanja.
Može se reći da su novinarke sistemski više izložene i ugroženije na sve načine.
– Da li su i koliko napadi na novinare otežavajući faktor u radu?
VERAN MATIĆ׃ Utiče drastično. Samocenzura je prvi refleks. I sve više postaje mejnstrim.
U jednom istraživanju 53 odsto novinara je bar jednom odlučilo da ne izveštava o nekoj temi. Novinarke više od novinara. Najčešći razlozi su strah za ličnu bezbednost, etička nesigurnost i pritisak poslodavca.
Zbog toga 41 odsto novinarki povremeno a 27 odsto često razmišlja o promeni posla i upravo migracija iz novinarstva u druge poslove, činiće profesiju sve slabijom i ranjivijom.
U jednom od najdrastičnijih slučajeva u mojoj karijeri, kada je zbog pretnji i procene da se može dogoditi ugrožavanje života, Brankica Stanković dobila i policijsku zaštitu, prva pomisao bila je da napusti novinarstvo jer je gotovo nemoguće baviti se novinarstvom u društvu policije. Ja sam predložio da pojačamo ekipu Insajdera i da ona više uređuje nego što se bavi terenskim radom. I to je uz veliku podršku menadžmenta uspelo. I ovih dana imamo obeležavanje 20 godina postojanja Insajdera, sa tv kanalom koji emituje porofesionalni i uravnotežen program, i dalje sa pretnjama, ali bez povlačenja.
…
Polarizacija o kojoj sam govorio dodatno otežava rad novinarki i novinara, od toga da se ne dobijaju mišljenja i stavovi „druge strane“, da se dobije informacija od značaja za javnost, da se dobije učesnik u debati, čime se, često, namerno kreira i pojačava polarizacija.
– Gde su i šta rade institucije?
VERAN MATIĆ׃ U ovom trenutku, Stalna radna grupa za bezbednost novinara, koja je sastavljena od predstavnika Vrhovnog javnog tužilaštva, MUP-a i svih relevantnih udruženja, bavi se ovom temom. SRG je osnovana Memorandumom o saradnji, dakle nije neko telo sa ovlašćenjima. Bio je pokušaj da se u Vladi napravi Radna grupa koja bi se, na nivou ministarstva i kabineta premijera, bavila ovom temom, ali je posle nekoliko meseci, nekoliko udruženja napustilo rad RG nezadovoljni nedostatkom reagovanja u slučaju napada na neke od medija. Potom je i sâm kabinet prestao da saziva sednice ove RG.
I to baš u trenutku u kojem smo sa Stalnom radnom grupom krenuli po lokalnim sredinama, i to prvo u Vranje, gde smo imali ekstremnu situaciju sa napadima na OK radio. I gde smo uspeli, u toj sinergiji koju ima SRG, da podržimo i podstaknemo efikasnije rešavanje slučaja koje se ogleda u dve osuđujuće presude na kazne zatvora od 14 i 18 meseci za nasilnika Dejana Nikolića Kantara, iako sa druge strane, taj zid kojim je zazidan OK radio, koji je povod na napade, još nije srušen, što je obaveza lokalne samouprave. I ovo je još jedan primer da, kada i postoji efikasnost u radu policije i tužilaštva i suda, ukoliko ne postoji politička volja, onda se možda reši posledica, ali ostanu uzroci, kao temelji za buduće sukobe i nove pretnje.
ANEM u svakom od gradova koje poseti SRG organizuje treninge za bezbedno izveštavanje, jer je uočeno da u dugom vremenskom periodu novinarke i novinari nisu dovoljno informisani i obučeni o ovoj temi.
Pre 10 godina, Srbija je bila na 54. mestu kada je reč o slobodama novinara i medija, a koje godišnje objavljuju Reporteri bez granica. Ove godine je 44 mesta niže. I to je jedna od plasičnih ilustracija trendova. Loš rezultat je uglavnom vezan za institucije.