RAZGOVOR S POVODOM: SINIŠA MOZETIĆ, PROFESOR U PENZIJI
U jednoj od svojih brojnih kolumni na temu obrazovanja, koje objavljuju “Podrinske”, šabački profesor Siniša Mozetić osvrnuo se i na oblačenje učenika. „Pitao sam neke svoje učenice i učenike da li bi tako obučeni kako su došli u školu, ušli u crkvu. Hvala bogu, rekli su – ne“ – piše u uvodnoj rečenici svoje kolumne pod nazivom „Oblačenje“ ovaj ugledni šabački profesor u penziji.
I, stvarno, dovoljno je stati ispred bilo koje škole i zaključiti da znatan broj učenika „neprimereno“ obučen, ako je ovo adekvatna reč, dolazi u jednu obrazovnu ustanovu kakva je škola. Ustanovu u koju su došli da steknu znanje da razviju kritičko mišljenje, samopouzdanje i ostvare svoje ambicije. To nameće i novo pitanje: da li će učenici ostati zapamćeni po načinu svog oblačenja ili po znanju koje su tokom školovanja stekli i koje su, na opštu dobrobit, uspeli da primene u praksi?
– Harizmatični dečaci izašli su na binu, ponekad i okrenuvši prisutnima leđa, i otpevali “Let it be”, “Hey Jude” i “Yesterday”, za sva vremena.
Dugim kosama i prelepom muzikom neodvojivo su ušli u istoriju. Mislim da je današnji doživljaj Bitlsa više vezan za muziku, nego za duge kose. Pojavno drugačiji, nametali su celom svetu pitanje smemo li to i takvi biti. Pitanje je ostalo do danas, samo su forme drugačije – daje „filosofski“ odgovor na naše pitanje profesor Mozetić sa kojim smo razgovarali o ovoj uvek aktuelnoj temi.
Ovaj zanimljiv odgovor navodi nas na pomisao da li svojim „nakaradnim“ oblačenjem učenici žele da istaknu sebe i skrenu pažnju na neki svoj talenat koji je drugačiji od drugih. Kao „Bitlsi“. Ili je to postalo samo deo mode i „lepote“ koju propagiraju tabloidi i pojedine televizije.
Ma kako to tumačili, primetimo da na matursko veče mladi dolaze sa tradicionalnim tumačenjem lepog, devojke u haljinama, dečaci imaju odela. Ako značaj trenutka određuje oblačenje, ne znači li to što u školu dolaze u pantalonama sa rupama, da im ta škola ne znači mnogo, da je ne poštuju – odgovara profesor Mozetić.
Da li bi ponovno uvođenje obavezne đačke uniforme, o čemu se već nekoliko decenija, faktički od ukidanja ove obaveze, vodi polemika doprineo deci da shvate da sa ponosom treba da nose amblem škole na svojoj školskoj odeći? Da li bi se takvim načinom odevanja doprinelo učvršćivanju „pripadnosti“ i većem poštovanju škole koju pohađaju je pitanje na koje ni brojni stručnanji ne mogu da daju pravi odgovor.
– Utvrdimo li da oblačenje odražava stepen poštovanja, preostaje nam jedino da školu učinimo ponovo poštujućom, a da onima, koji je i dalje ne poštuju, ne dozvolimo da u nju uđu tako obučeni. Ti isti mladi ljudi, verujući ili neverujući, ulaze u hram vodeći računa o svom izgledu. Smatram da je valjana škola, hram kulture i obrazovanja, takođe toga dostojna – smatra profesor Mozetić.
Kao što smo pomenuli, mišljenje javnosti o školskim uniformama u Srbiji je podeljeno. Oni koji zastupaju mišljenje da bi uniformisanost u školi bila pozitivna promena sa ciljem da podstiče jednakost među vršnjacima. Veruju da uniforme povećavaju pozitivan stav učenika prema školi kroz: poboljšanje okruženja za učenje, pojačan školski ponos, povećano samopoštovanje, povećan duh i pojačano osećanje jedinstva, podstiču disciplinu a i smanjenje ekonomske i socijalne barijere između učenika.
Protivnici uniformi govore kako bi uvođenjem ove obaveze uskratilo slobodu učenicima i ograničilo sposobnost učenika da se izraze. Odeća se posmatra kao sredstvo izražavanja – naterati sve učenike da nose istu odeću ili ih ograničiti na ono što mogu da nose može poremetiti njihov osećaj identiteta.
-Drugi aspekt oblačenja i druga poruka – bunt, imanentni je deo ljudskog postojanja, bitniji od težnje da budemo pojavno primećeni i lepi. Sigurno ćete čuti od mladih ljudi kako, sve i da takve pantalone nisu lepe, one jesu bunt protiv “matoraca”, kojima se takvo oblačenje ne sviđa.
Takođe, postavlja se pitanje da li je taj deo slobode i bunta mladih toliko bitan i koliko su nerealni svi oni koji od njih očekuju i žele im više od toga. Postoje li suštinskiji oblici njihovog izražavanja, te je ovo samo izraz nemoći i linija manjeg otpora?
Vratimo li se na početak, ako to i nije deo slobode i bunta, nego samo moda, ona vremenom prelazi u svoju suprotnost, moderno postaje već viđeno, stereotip – zaključuje profesor Mozetić.
Ipak, ne smemo zaboraviti da poštovanje normi i pravila discipline i kulture ponašanja osigurava uspeh u svim sferama ljudske delatnosti. Istovremeno, disciplina i kultura ponašanja imaju veliki obrazovni potencijal. Isto treba reći i za školske uniforme. One čine osobu sposobnom, suzdržanom, doprinose formiranju sposobnosti da svoje postupke i dela podredi postizanju ciljeva, podstiču samokontrolu i samoobrazovanje i prevazilaze postojeće nedostatke. Sve to čini vaspitanje, svesno discipline, vrlo bitnim zadatkom moralnog formiranja ličnosti.
Naravno, veoma je važno da u nekom svom periodu odrastanja mladi imaju hrabrosti da iskažu i svoj bunt prema stvarima sa kojima se ne slažu. Taj bunt je odraz njihove slobode a nikako nediscipline.
– Kada kažemo da su mladi ljudi neposlušni, to najčešće ima negativnu konotaciju. Neposlušnost nije unapred negativna osobina. Ako nas mladi ljudi ne poslušaju, o tome treba razmisliti i sa njima razgovarati. Ne dozvoliti neposlušnost, samo ako je neopravdana.
Mislim da bi sa mladim ljudima morali, strpljivo i prijateljski, dugo razgovarati o pojmovima lepote, slobode i bunta, pre nego što ih proglasimo, ili se oni samoproglase slobodoumnim i buntovnim. Verujem da bi većina, posle takvih razgovora, pridavala mnogo manji značaj rupama na pantalonama, kao simbolu nečega za što se bore – uočava profesor Mozetić.
Međutim, ne može se sva odgovornost svaliti samo na učenike ili sistem školovanja na koji postoji mnogo zameraka. Angažovanje i sposobnost nastavnika da motivišu i zainteresuju učenike za gradivo koje se obrađuje je, takođe, značajan segment u obrazovanju i formiranju ličnosti mladih ljudi.
– Kao student, bio sam na fakultetu na kome prisustvo predavanjima i vežbama nije bilo obavezno. Čuo sam asistenta koji se žalio da su studenti neodgovorni i neposlušni. Ne dolaze na vežbe koje on drži, pa i ako dođu, ne slušaju ga i ometaju. Istovremeno, neka susedna učionica bila je prepuna i vežbe su održavane u apsolutnoj tišini – objašnjava profesor Mozetić.
Kad smo već kod studenata oni su uvek bili avangarda i pokretači svih važnih promena u društvu.
Njihov se glas nekada slušao “nadaleko i naširoko” i njihova je reč imala težinu i vrednost, menjali su i rušili vlade, bili na strani građana, pravde, istine, budućnosti i boljeg sutra. Gde su se to izgubili oni koji bi trebali biti najglasniji? Kome su to predali epitet generatora društva i zašto?
– U legendarnom filmu: “Varljivo leto, 68” Danilo Bata Stojković izgovara ono nezaboravno: “Drug Tito je rekao da su studenti u pravu”.
Imamo li danas studente kojima će njihov drug Tito poručiti da su u pravu? Da li su današnji studenti dostojni tih iz 68. – pita se profesor Mozetić?
Današnja škola pokazala je izrazitu nemoć da menja stvarnost nabolje ali i da odbrani i nametne prave vrednosti. Sve dolazi „odozgo“ i zavisi od trenutne političke situacije. A negativan politički uticaj na obrazovanje mladih ljudi ogleda se u njihovom udaljavanju od kreativne mašte i slobodnog mišljenja što doprinosi da mladi ljudi budu apatični. Osećaju da ne mogu ništa da promene, nemoćni su. I, sad, postavlja se i jedno logično pitanje: kako da odvratimo mlade ljude da ne čine ono što ne bi trebali da čine?
-Pravdajući svoju nemoć da odvratimo mlade ljude od svega što ne treba da čine, izgovaramo kako su, eto, “druga vremena”. Moj odgovor je da svako vreme ima svoje zlo i ko ga ne prepozna, od njega strada – naglašava profesor Mozetić.
Isidora Kovačević
Foto: Shutterstock