Veliki „Studentski edikt“
U subotu, prvog marta, u Nišu je donet „Studentski edikt“, ne slučajno u gradu cara Konstntina, čiji je Milanski edikt označio novu civilizacijsku eru i priznanje hrišćanstva. U prisustvu desetina hiljada građana koji su ga potvrdili i ovekovečili kao osnovne vrednosti jednog društva i države. Pored ostalog navedeno je da je sloboda osnovno pravo neodvojivo od dostojanstva svakog građanina i da institucije moraju služiti narodu, a ne da budu instrument moći pojedinca. Ovo su postavke sadržane i u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina od zamenite Velike francuske revolucije. Od kada su studenti zatražili da institucije rade svoj posao, one u Srbiji na sve načine pokazuju da ne rade to što treba da rade. Počev od obelodanjivanja dokumenta o rekonstrukciji železničke stanice u Novom Sadu do procesuiranja napadača na studente. Objavljeno je više od 20.000 raznih stranica o rekonstrukciji, ali, gle čuda, nigde nema tragova novca. Kad se zna da su tu uključeni brojni podizvođači i svako se tu „ugrađuje“, a predsednik države, iako nenadležan, tvrdi da nije bilo korupcije što sledi i glavni tužilac, mada je nadležan i mada bi po svojoj vokaciji trebalo da zna šta je to korupcija. Uz to, četiri meseca kasnije od pogibije 15 ljudi pod nadstrešnicom u Novom Sadu, ovim se bavi čak tri tužilaštva što govori o grešci u koracima ili će pre biti o pravom stanju u ovoj instituciji koja ima selektivan pristup, i, naravno, ponaša se kao izvršilac izvršne vlasti. Dakle, ovde nije zakon isti za sve, pa se, na primer, pušta na slobodu bivši ministar Vesić, ali su zato optužene njegova pomoćnica Anita Dimovski i direktorica „Infrastrukture železnice“ Jelena Tanasković. Ustavni sud nikako se, već duže vreme, ne bavi svojom obavezom, zakletom i na tom istom Ustavu, a na primer, Vladan Petrov o predsedniku govori kao “šefu države“, što ga dovoljno kvalifikuje o pristrasnosti. Šta tek reći za Zagorku Dolovac koja deceniju spava „mrtvim snom“, a prolaze vozovi očevidnog kriminala.
I dalje se režim „pravi blesav“ – da su studentski zahtevi ispunjeni, a nisu, jer ovde korupcija seže do vrha države. Štaviše sada se otvoreno preti kontrarevolucijom, kao odgovor na proglašenu „obojenu revoluciju“ koja nikako to ne može da bude. Čitav ovaj studentski bunt je veliki put do slobode i povratka dostojanstva građana. Od skupa na Slaviji, Autokomande, Novog Sada, Kragujevca i sada do Niša, studenti su probudili ono najlepše i najznačajnije kuda gdе su prošli – ljubav, saosećanje, ljudskost… Dajući sebe kao žrtvu, čak i da izgube godinu, da se izranjave na stotinama kilometara pešačenja, zauzvrat narod ih je dočekao punog srca. To se videlo i Nišu, teško je pobrojati koliko je bilo građana na ulicama, ali to je bio praznik ljudi dobre volje i onoga što je nedostajalo svih ovih godina – radost, često kroz suze radosnice. I nisu samo tu studenti, za njima su i njihovi prirodni saveznici – srednjoškolci, profesori, nastavnici…
Još davne 1990. jedan đak se vajkao: „Proleće, a ja živim u Srbiji!“, i to su preneli gotovo svi mediji u Srbiji, čak i oni lokalni. Ovoga puta u Srbiju konačno stiže proleće!
Dragan Eraković
