Objavljeno 4.03.2021.godine
Advokat Branislav Sekulović dobitnik je plakete Advokatske komore Srbije za dugogodišnji uspešan i častan rad u profesiji i posebno angažovanje u radu komore, doprinos razvoju i unapređenju dobrih kolegijalnih odnosa, profesionalne saradnje advokatskih komora, razvoju i afirmaciji advokature u Srbiji i inostranstvu. Posle 25 godina jedan šabački advokat dobio je najveće priznanje koje se može dobiti u struci, a uručio mu ga je proteklog vikenda u Beogradu Upravni odbor komore u prisustvu ostalih laureata, povodom 159. godišnjice advokature Srbije. Sekulović, koji se tim poslom bavi više od tri decenije, skromno kaže da je iznenađen, te da veruje da je možda i najvažniji kriterijum bio trajanje u profesiji.
-Osećam se pomalo čudno, ali sam izuzetno prijatno iznenađen. Gledajući nagrađivane, uglavnom su to kolege sa 30 i više godina staža, pa imam utisak da je možda neko pre mene trebalo da je dobije. Svakako da je to priznanje Advokatskoj komori Šapca koja je nekoliko decenija bila zaobilažena pri izboru. Bio sam šokiran kad sam pozvan i kad mi je rečeno da sam predložen, kasnije i kada sam dobio plaketu. To je praktično kruna rada advokata, u ovom poslu ne postoji ništa više i iznad toga. Baš zato imam utisak da ima ljudi koji bi trebali i pre mene da ga dobiju. Ali, neko je to merio na sasvim drugi način i po drugim kriterijumima, pa je došao do toga da baš ja zaslužujem. Čovek nekad sebe možda vidi u malo krivom ogledalu. Teže je sebe procenjivati, nego kad te gledaju sa strane- ističe Sekulović za „Podrinske“.
-Do te ’88 sam u sebi gajio „drvenog advokata“, a od avgusta postao oficijelno advokat. Uvek sam to želeo, tako sam sebe video u gimnaziji, pa i kad sam studirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Tata je bio sudija, a ja sam sve radio iz kontre prema njemu. On je bio partizanovac, ja zvezdaš. Uvek sam voleo privatni sektor, ne društveni, tu mogućnost i slobodu da raspolažem svojim vremenom. Nekad radim noću, popodne, vikendom. Verujem da je čoveku unutrašnji mir zadovoljen onda kad je siguran da je svoj posao uradio na najbolji mogući način. U poslu, ako nemate savest, nemate ništa. Savest je nešto što meni sudi. Često pravim radne verzije, ispravljam, dodajem, oduzimam i tek kad sam zadovoljan pakujem napisano. Kao sudija ne bih imao mogućnost da budem tako kreativan- navodi Sekulović.
Inicijativa da se Šabac i Loznica vrate u nadležnost beogradskog Apelacionog suda
Sekulović kaže da je pokrenuta inicijativa da se deo Advokatske komore Šapca koji je pod jurisdikcijom Novog Sada vrati Beogradu, jer bi to bilo u interesu stranaka. O tome je obaveštena i Advokatska komora Srbije.
-Imamo situaciju da je jedan deo Advokatske komore Šapca pod jurisdikcijom Apelacionog suda u Novom Sadu, a jedan deo pripada Beogradu. Valjevu je Apelacioni sud u Beogradu drugostepeni sud u svim postupcima, a nama i Lozničanima Apelacioni sud u Novom Sadu. Mi imamo komparativno velike probleme sa novosadskim Apelacionim sudom koji, blago rečeno, nije dovoljno kvalitetan da prihvati predmete iz sredine koja je potpuno drugačija od vojvođanske, kuturološke razlike su velike, bez obzira na to što nas samo Sava deli. Desetinama godina drugostepeni sud je bio Apelacioni sud u Beogradu, odnosno Vrhovni sud Srbije. Mi smo upućeni na te sudove u kojima rade sudije iz uže Srbije i njima je lakše da razumeju probleme koji se javljaju. Ako krenemo u to složno mislim da bismo mogli snagom argumenata da uspemo. Strankama je veoma značajno da imaju kvalitetniju obradu žalbe i dobiju presudu koja će biti respektabilna- navodi Sekulović.
Advokatska profesija se danas suočava sa brojnim izazovima, a na prvom mestu je ugrožena bezbednost, pa je tako uvedeno krivično delo napad na advokata.
Jedna od tekovina napora advokature da sebe zaštiti jeste to krivično delo i kodifikacija tog krivičnog dela u Krivični zakon. Po mom mišljenju to je zakasnelo, ali nikad nije kasno. Bez obzira iz kojih pobuda izvršeno, krivično delo prema advokatu je uvek izvršeno prema slobodi, nezavisnosti, tradiciji. Advokatura je u Srbiji prisutna 159 godina. Mi smo jedna od zemalja koje baštine veliku tradiciju, ali smo kao i svaka struka imali velike probleme u vremenu kada je ovde vladalo jednoumlje. Setite se samo da je branilac Dragoljuba Mihailovića završio takođe tragično. Imali smo periode kada je advokatura izjednačavana sa opozicijom. Pravo na slobodno mišljenje nije ekskluzivno pravo advokata, ali se u nekim izvitoperenim vremenima to tretiralo kao udar na državu. Brojni advokati, pa i po Šapcu imamo primere, nosioci opozicionih stremljenja kad je došlo do višestranačja, pa i pre višestranačja, bili su disidenti, na neki način proskribovani. Neki od njih su i osuđeni zbog delovanja koja je tadašnja komunistička vlast ocenjivala kao protivdržavne elemente. Danas je, naravno, sve to drugačije, ali je i dalje ta sloboda advokata jedna od osnovnih i temeljenih vrednosti advokature uopšte, bez toga advokata praktično nema.
Dolazimo u situaciju da branimo ljude zbog krivičnih dela koja izazivaju veliku pažnju javnosti i gde smo praktično izjednačavani sa onim koji odgovara za to delo zato što ga branimo. M ne branimo delo, branimo čoveka, izvršioca dela, pronalazimo pravne mogućnosti da ga eventualno oslobode, blaže kazne itd. O svemu tome ipak na kraju krajeva odlučuje sud. Teško je to objasniti ljudima koji su ostrašćeni i često se dešava da nailazimo na problematične situacije kada branimo takve izvršioce krivičnih dela koji su osuđeni i pre same osude kroz medije. Problem advokature je iznošenje stavova u javnosti koji idu u prilog okrivljenom, a okrivljeni je već, što je potpuno suprotno svim pravnim načelima, osuđen pre samog suđenja. Svi bi trebali da se uzdrže od toga. Jedno od svetih pravila je da niko nije kriv dok se ne dokaže da je kriv. Tako se treba ponašati. Ta prezumpcija nevinosti nije tekovina ovog ili zapadnog pravnog sistema, to je tekovina koj postoji hiljadama godina, još iz Rimskog prava, to su temelji kojih se treba pridržavati. Mi imamo dnevno- političke obračune koji se praktično vode kao jedan medijski rat, a makaze tog medijskog rata se lome na advokaturi. Često su advokati i žrtve kojekakvih napada, neki od njih su nažalosti izgubili svoje živote, jer nije postojala percepcija da advokat ne brani delo.
Da li su ti slučajevi dobili adekvatan sudski epilog?
Znam da je za ubistvo kolege Vlade Zreleca izvršilac oglašen krivim, čini mi se da je dobio 30 godina. U slučaju Dragoslava Miše Ognjanovića nikad nije podignuta bilo kakva optužnica protiv ma kog lica. Mnoge stvari ne iznosimo u javnost, svakodnevni ekscesi koji se dešavaju u sudnicama, sudskim hodnicima, prostoru ispred zgrade suda ili na ulici su stvari na koje smo oguglali. To se dešava i novinarima. Neko će biti nezadovljan nekim vašim tekstom, pa će vas sresti na ulici i uputiti vam neke uvrede, ali vi ćete preko toga preći i nećete tome pridavati neki veliki značaj. Ko uđe u taj postupak sa ostrašćenošću iz toga teško može da izađe drugačije nego opet ostrašćen.
Kategorije o kojima pričate su vanustavne. Jedina ustavna kategorija je advokatura i besplatna pravna pomoć koju pružaju organi lokalne samouprave, opštine itd. Notari i privatni javni izvršitelji ne smetaju advokaturi. Međutim, oni su proizveli problem građanima koji osećaju da su oštećeni, jer nemaju pravo izbora da im ugovor overi ili sud ili javni beležnik. Neko bi možda voleo da mu sud to uradi. S druge strane, imate pravo ekskluziviteta u određenim slučajevima izvršenja u nekim porodičnim odnosima gde rade samo javni izvršitelji. Primera radi, dužnik u postupku izvršenja dolazi kod mene kao punomoćnika poverioca, ali ja tu ne mogu ništa, zato što je to na stolu javnog izvršitelja, mogu samo da eventualno tražim odlaganje sprovođenja izvršenja, ništa drugo. Istovremeno, overavanje raznoraznih ugovora kod javnih beležnika izazvalo je pometnju među građanima, zato što su javni izvršitelji počeli da primenjuju novi Zakon o prometu nepokretnosti koji sud nikad nije bio u potpunosti razrešio da primeni do kraja. To je uslovilo donošenje mnoštva dokumenata i dokaza da bi došli uopšte do overe, a to je ranije u sudu bilo mnogo lakše. Kad merite šta je sigurnije, sigurnije je kod notara danas, ali mogao je sud da to isto obezbedi i da takođe diplomirani pravnici rade kao overivači ugovora, a strankama da se ostavi pravo izbora. Advokatura je imala ugrentni problem oko ekskluziviteta prava na sastavljanje ugovora, što je prouzrokovalo višemesečni štrajk 2014. godine, ali tada smo pokazali da smo kao profesija složni i da je advokatura u Srbiji položila ispit.
Glas naroda iz advokatskog pera
Pišući kolumne za „Podrinske“, Sekulović se, kako kaže, trudi da bude glas naroda, svesno ostavljajući neke stvari nedorečenim.
-Trudim se da ne budem eksplicitan, volim da nagovestim nešto i da se čitalac zamisli: „A, pa on je hteo da kaže to i to“. Ali, ja to neću napisati. Meni je ogoljeno novinarstvo kao i ogoljena literatura- pornografija. Želim da toj mojoj priči dam jednu drugu notu koja je praktično advokatska. Možda uspevam, možda ne. Do mene ne dolaze kritike, što me zapravo i boli. Volim da mi neko ukaže na neke probleme druge vrste iskazane u tekstovima, ali uglavnom se svi slažu sa mnom i svima se sviđa to što pišem. Valjda je to zato što govorim kao „vox populi“. Sve što čujem u sudu, kancelariji, kafani, prenesem na papir i to onda dobije neku opštu pažnju, jer se ljudi poistovećuju sa tim. Taj „rep“ kad se povuče može da se vidi da to zapravo i jeste kritika. Kada bih birao koga bih najviše voleo da imitiram, onda bi to bio Radoje Domanović ili Branislav Nušić, zato što su oni kritikovali režime u kojima su živeli na jedan spektakularan način, a mi danas nemamo takve- podvlači Sekulović.
Kako ocenjujete uslove za upis u Advokatsku komoru i koliko je uvođenje kol centra za službene odbrane pomoglo mladim advokatima?
Praksa unazad nekoliko decenija je iskristalisala da je zaista tako potrebno, ne možete baš svakog da primite u Advokatsku komoru i da svako postane advokat. Nekim zagradama, preprekama itd, malo smo otežali ulazak, a istovremeno smo gledali da je podmladimo kvalitetnijim kolegama koji će da rade na častan i način dostojan advokatske profesije. Šabac ima zaista divne mlade kolege koji obećavaju da će biti naši odlični zamenici i vrlo kvalitetan kadar koji će moći da odgovori svim zadacima koji se pred njih postavljaju. Uveden je kol centar i to je rešilo velike probleme koje su pojedini, naročito mladi advokati imali, funkcioniše relativno dobro. Postoje dileme zbog čega su odbrane 50 posto tarife, ne branimo 50 posto čoveka, ako nas je angažovala država, sud ili tužilaštvo. Pretpostavljam da će se i to u skorije vreme rešiti. Pitanje je generalno da li ova država zaista ima nameru da definitivno sprovede reformu pravosuđa onako kako to zahteva Evropska unija i kako su to Venecijanska komisija i Savet Evrope zahtevali ili ne. Ako krenemo u tom pravcu, kako se barem deklarativno govori, onda bi usledile velike i značajne promene koje bi advokaturu postavile kao značajan faktor u pravosuđu. Treba napomenuti da su dva predstavnika AKS nedavno su izabrana u Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca. Građanin nema kome drugom da se obrati kad su ugrožena njegova prava nego advokatu. Pojedinačnim, ali i kolektivnim inicijativama, advokati su već probijali sudske prakse i postavljali neke temelje. U tom smislu, mnogo smo očekvali i od Ustavnog suda, ali nismo uopšte zadovoljni njegovim funkcionisanjem. Pretvorio se u partijski sud, da ne kažem državni organ koji treba da zaštiti brljotine koje izvršna vlast pravi. Na greške zakonodavne vlasti i reaguje, ali ako pravosuđe kao treća grana vlasti i izvršna vlast učini neku nepravdu, povredi zakon, Ustav u kranjem smislu, nisam siguran da je to efikasan organ koji može da zaštiti pravo građanina.
Dragana Dimitrijević