Prilikom konstituisanja najnovijeg skupštinskog saziva poslanici su uz počasnu stražu garde Vojske Srbije prešli preko purpurnog tepiha. Purpur je vekovni znak počasti i plemenitosti i dobijao se od vrlo retke školjke. Pitanje je kako su se tom prilikom osećali novoizabrani poslanici Skupštine Srbije, koja se još zove i narodna. Da je narodna nikako ne može biti, jer su poslanici odavno odnarođeni, i postavljaju se po stranačkim lestvicama, najčešće udvorništva vođi. Onaj prvi saziv višestranačke Skupštine Srbije, 1990. godine, iako je bilo oko 190 poslanika iz SPS, imao je više dostojanstva i poštovanja od potonjih. Tada su poslanici birani po većinskom principu, sa svojim imenom i prezimenom, i birači su znali za koga se opredeljuju i ko ih predstavlja. Ovi junski izbori bili su po mnogo čemu i nelegalni i nelegitimni. Izbori su zakazani sa promenom izbornog zakona u godini izbora, što ne poznaje savremena demokratska praksa, i sprovedeni po zbrzanom ukidanju vanrednog stanja a da epidemija korona virusom praktično nije bila pobeđena. Takođe, uz najavu bojkota izbora značajnog dela opozicije i manje od polovine izašlih birača sigurno da ovaj saziv ne predstavlja narodnu volju. Najproblematičnije što su i u ovakvim uslovima zabeležene izborne krađe, nešto što Evropa ne poznaje, jer kakav je onda auotoritet i karakter poslanika kada ulaze u skupštinsko zdanje sa predznakom lopova. Posle svega Srbija ima Skupštinu gde nema opozicije, jedina uz Beolorusiiju, što je odraz duboke političke krize i manjka demokratskih vrednosti. I to se pokazalo već na konstitutivnoj sednici gde nisu izabrani organi Skupštine. Poznato je da o tome odlučuje samo jedan čovek, Aleksandar Vučić, koji je, iako je predsednik države, bio nosilac liste za parlamentarne kao i za lokalne izbore. To je najveća kontradiktirnost da izvršna vlast određuje zakonodavnu, koja bi po Ustavu a i suštini trebalo da kontroliše izvršnu vlast. Već i u prošlom sazivu duboko je narušeno legitimitet Skupštine kada su poslanici opozicije sprečavani da iznose svoje stavove, pa čak i kad se raspravljalo o najvažnijem aktu- državnom budžetu. Takođe, neprimerenim govorom mržnje i primitivizma, poslanici pozicije kao i predsedavajući sednicama poslali su jasnu poruku koga predstavljaju, zapravo samo svoju stranku i autoritarnog stranačkog vođu. I da nisu dostojni uloge koje im pripisuje Ustav kao i očekivanja birača. Rečit primer bili su poslanici pozicije koji glasaju na zvonce predsedavajuće Maje Gojković. A već duže vreme očekuje se promena Ustava, jer je 250 poslanika premnogo za ovu i ovakvu Srbiju. Zaboravilo se da je još u vreme Slobodana Miloševića Kosovo služilo kao rezervoar glasova, sa sigurnih barem 40 poslanika.
Za državu koja se deklarativno izjašnjava za evopske integracije Srbija je daleko od evropskih vrednosti. Još od Velike francuske revolucije skupština je značila otklon od feudalne vlasti, osnovni demokratski princip slobode izbora. Toga u Srbiji nema, nema slobode misli, govora i medija. Zbog toga ovi sadašnji poslanici, iako zakleti na Ustavu da će ga poštovati i braniti, odmah su to prekršili, jer tamo piše da je građanin nosilac suvereniteta koje prenosi na svoje izabranike. Uz to, što je najvidljivije, po Ustavu unutrašnju i spoljnu politiku vodi Vlada Srbije, dok je predsednik države ima mahom protokolarne dužnosti, i trebalo bi da odražava državno jedintsvo. Toga u Srbiji očito nema!
D.Eraković
