(tekst šaljivog karaktera, ali zato ništa manje ozbiljan)
Čim dete u Srbiji prvi put uđe u učionicu, ono nesvesno dobije ulaznicu za najduži horor film svog života, osnovnu školu. I dok roditelji u suzama radosnicama mašu sa praga, misleći da dete kreće u avanturu učenja, ono u stvari počinje da razvija strahove neophodne za preživljavanje u srpskom društvu.
Prvi je, razume se, bibliofobija, strah od knjiga. Umesto da zavole čitanje, deca se rano upoznaju sa fenomenom pod nazivom analiziranje lektire. To je posebna vrsta torture u kojoj književna dela služe isključivo kao povod da se nauči šta je pisac hteo da kaže, umesto da se pročita šta je stvarno napisao. Posle treće obrade “Doživljaja mačka Toše”, gde se traži da dete objasni “čovekovu borbu sa sudbinom” u priči o mačku koji hoće samo večeru, dete spontano razvija sledeće simptome ove veoma značajne fobije: znojenje dlanova pri pomisli na bilo kakvo čitanje i nesvesnu nervozu/pasivnu agresiju pri prolasku pored biblioteke.
Sledeća je sofiofobija, strah od mudrosti. Ovde osnovna škola igra ulogu ozbiljnog mentalnog fitnes centra. Čim neko dete pokaže da je nešto pročitalo van udžbenika ili, ne daj Bože, nešto zapitalo, odmah se dobija etiketa “pametnjakovića”, a to je u školskom sistemu gore nego “tužibaba”. Učitelji, da ne bi podsticali nepotrebnu radoznalost, suzbijaju ovaj porok u korenu: “Ne treba ti to da znaš, to ćeš tek u osmom”. Mada, da budemo iskreni, postoji legenda koja kaže da postoje učitelji koji podstiču pitanja i ne kažnjavaju radoznalost, ali oni su retki poput jednoroga i obično nestanu posle prvog roditeljskog sastanka.
Treći fundamentalni strah je ksenoglosofobija, strah od stranih jezika. Iako deca u Srbiji od prvog razreda uče engleski, nastavni plan ih efikasno ubedi da je nemoguće da ikada nešto progovore bez prethodne analize Present Perfect Continuous Tense-a. Posle pet godina učenja, dete može da napiše esej o ‘going to vs. will’, ali ne ume da naruči picu na engleskom ili razume tekst pesme “Happy Birthday”.
Kada se ovaj strah učvrsti, dete je spremno za konačni ispit, a to je kompletni sindrom epistemofobije, sveobuhvatnog straha od saznanja, koji se najjače ispoljava pred kontrolne/pismene zadatke. Tada se pojavljuju simptomi kao što su: masovno prepisivanje, kolektivne molitve da nastavnik ne dođe, i upotreba magičnih formula “neće nas pitati to” i “to nije bilo na času/nema u udžbeniku”.
Na kraju, dete završi osmoletku kao pravi mali kompetentan srpski građanin, imun na knjige, odbojan prema mudrosti i alergičan na sve što zvuči kao znanje. Iako se može pohvaliti svedočanstvom sa prosekom 4.80, u srcu zna da mu je najvrednija ocena, pet iz snalažljivosti.
I tako, generacija za generacijom izlazi iz škola opremljena ne znanjem, već strategijama za izbegavanje istog. Jer u Srbiji se ne uči da bi se znalo. Ovde se uči da bi se preživelo. Ali dok se radujemo petici iz snalažljivosti, ostaje pitanje: da li će ijedna osnovna škola ikada izdati svedočanstvo za radoznalost?
Jovica Radović
