Dugo je svetska javnost iščekivala odluku o sudbini Džulijana Asanža, najpoznatijeg svetskog uzbunjivača, koji je prosledio na stotine hiljada dokumanata američke administracije, pogotovo onih o ratovima u Avganistanu i Iraku. Posle pet godina utamnjičenja u Engleskoj, gde je bio izolovan 23 časa dnevno, sporazumno je priznao krivicu, i konačno vraća se u domovinu, Australiju.
Iako je sloboda štampe zagarantovana prvim članom Ustava SAD, u praksi to i nije tako, pa se novinari ipak kažnjavaju. Ovde u Srbiji novinari su progonjena vrsta. Primera je premnogo za jednu zemlju koja pledira ulazak u Evropsku uniju, i koja je implementirala evropsko zakonodavostvo koje počiva na vladavini prava, ali je praksa suprotna tome. Pa tako je brzopotezno otpušena novinarka RTV Zorana Nikoletić što je u vremenskoj prognozi izgovorila: “Jao bože!“.
Javni medijski servisi, RTS i RTV, trebalo bi da su uzori profesionalnog novinarstva, ali to svakako nisu. Počev od zakonskih normi, Ustav i Zakon o informisanju nalaže istinito, pravovremeno i celovito obaveštavanje građana Srbije o najvažnijim društvenim pitanjima. To se najbolje videlo i prilikom decembarskih i junskih izbora, gde su nedvosmisleno navijali za režim, pre svega Aleksandra Vučića, a trebalo je, po zakonu, da imaju izbalansiran pristup.
Šta tek reći o onoj drugoj krajnosti, prećutkivanju nepočinstava ove vlasti. Nije bilo ni naznaka, a tek izbiljnije obrade: bespravnog rušenja u Savamali; rušenja helikoptera sa osam ljudskih žrtava a da niko nije odgovoran; Jovanjicu; Krušik i uzbunjivača Aleksandra Obradovića; slučaj hrabre policajke iz Valjeva Katarine Petrović; šta se sve to zbiva u Beogradu „ispod žita“, posebeno onom na vodi; prodajom Generalštaba…
I po zakonu i po Kodeksu novinara trebalo se oglasiti o tome, a nije, dok vinovnici tog ćutanja dobijaju sve moguće privilegije, počev od dvojice penzionera na čelu RTS, Dragana Bujoševića, i Nenada LJ. Stefanovića. S druge strane oni novinari koji drže do profesije itekako se proganjaju i kažnjavaju.
Tako na primer, prođoše nedelje a još nema podignute tužbe za napad na novinara „Radara“ Vuka Cvijića; osumnjičeni a posle oslobođeni za ubistvo Slavka Ćuruvije okrenuli ćurak, i tuže novinare, kao što su se na meti našli novinari KRIK-a, gde izgubiše silno vreme od SLAPP tužbi, a itekako su na tragu brojnih velikih koruptivnih radnji…
Nažalost, ovde je profesionalno novinarstvo stavljeno na stub protivnika vlasti, „izdajnika i stranih plaćenika“, pa se na prste dve ruke mogu izbrojati glasila koje časno obavljaju svoju značajnu dužnost, svesti i savesti ovog društva.
Ako nema slobodnog novinarstva onda nema ni slobode ni demokratije, ali to malo koga ovde u Srbiji dotiče.
Dragan Eraković