Mnogo sam uzaludnih i unapred propalih stvari, radio u životu.
Igrao sam fudbal – sa dve leve noge.
Bavio sam se politikom, sa idejom da svima bude bolje.
Borio se da sačuvamo bar koji kvadrat obale Drine za starovarošane.
…..
Od svega, najuporniji sam bio u najbesmislenijoj ulozi, istinskog i hrabrog građanskog aktiviste, ispravljača „Krivih Drina“, budioca zaspalih i uspravljača palih.
Uživeo sam se u rolu nepotkupljivog borca za pravdu, bio sam kamenčić koji stalno žulja politikante, i naterao ih da sa zebnjom i strepnjom očekuju šta ću napisati o njima.
Čak sam izgradio poseban stil pisanja na fejsbuku, duhovita sa puno ironije i sarkazma.
Moje „strele“ su ubadale pravo u centar.
Očekivao sam duele, odgovore i neke, ne baš male, osvete, poturanja…
Ali od toga ništa. Naprotiv, oni po kojima sam najžešće udarao, sa osmehom su me pozdravljali, možda i sa mržnjom, ali i sa uvažavanjem.
Građani su mi lajkovali objave, slali mi poruke podrške, podsticali me da budem još žešći, „ubojitiji“ i beskompromisniji.
I na vrhuncu moje „opijenosti slavom“ ovna predvodnika, mog najliderstva Otpora, konačno, iz stražnjice, dođe mi do glave – istina. Istina da svi znaju SVE, da moj javni glas ne donosi nikome nikakvu novost, i da pokislo lišće ne možeš zapaliti, ono mora da istruli.
One koje, s pravom, napadaš, činiš još jačim, a one, za koje misliš da im pomažeš, znaju sve i „ne bi da ti smetaju“ u ulozi saborca.
SIZIFE, PROBUDI SE.
Sunce je granulo, prelep je dan, život je lep.
Boban Smiljanić