Toliko nesreće ima na ovoj planeti. Ratovi, beda, bolesti, tuge,… ali ne dolaze te nesreće iz vedra neba. Ne padaju na nas slučajno. One niču iz nas. Iz naših izbora. Iz naših sitnica.
Ogovaranje. Zavist. Sitna pakost. Potreba da nekog ponizimo. Da uvek budemo u pravu. Da spustimo, da ujedemo, da zaboli. To radimo svaki dan, gotovo mašinski. I što je najgore, mislimo da nije ništa strašno. Samo reč. Samo mali komentar. Samo „šala“. Samo sitnica.
A upravo te sitnice nas gaze. Truju nas iznutra. Od njih se grade zidovi, od njih nastaju ćutanja, pucaju prijateljstva, gasnu ljudi. Svaki put kada izaberemo da budemo zlobni, da se naslađujemo tuđom mukom, da širimo otrov, mi polažemo novu ciglu u zid naše zajedničke nesreće.
Svet se ne urušava zbog velikih zala. Svet se urušava zbog miliona malih zala koje svakodnevno prihvatamo. Kada kula jednog dana padne, kada se veze raspadnu, kada se ulice napune ljutnjom i bolom, pravimo se iznenađeni. Pitamo se: „Kako se ovo desilo?“ A sve vreme smo bili tu, sve vreme smo učestvovali.
Nema više naivnosti. Nema više „samo reči“. Nema više „samo sitnica“. Svako naše malo je nečije veliko. Svaka reč ili gradi, ili ruši. Svako od nas je odgovoran za atmosferu u kojoj živimo.
Možda je vreme da prestanemo da gradimo kule od otrova. Možda je vreme da počnemo da biramo bolje. Danas. Sad. U ovoj rečenici. U ovom pogledu. U ovom gestu.
Ili ćemo nastaviti da se pravimo da nas se ne tiče, sve dok nas ne pregazi sopstvena sitnica.
Jovica Radović
