Humoreskica
Uđosmo najzad u proleće, pa nam selo živnulo. Ko ima nešto od stoke, isterao je na livadu, na pašu, a ko nema, taj se sprema za prolećnu setvu. Uveče se društvo iskupi u kafani „Kod Ace Pljačke“, da prozbori koju pametnu. Tako je bilo i onomad.
– Gospodo seljaci, drugarice i drugovi, dosta smo bili dokoni, valja nešto raditi! – prvi se javio Miloje.
– Naravno da valja, ali ti si poslednji u selu koji o tome treba da priča – dobaci Živojin.
– Zašto?! – brecnu se Miloje.
– Zato što si zemlju prod`o, a decu poslao u inostranstvo da ti šalju evre, pa od dosade ne znaš šta ćeš – odgovori mu Živojin.
– Izgleda da je Miloje od svih nas ovde prisutnih, najpametniji. Po ceo dan oda po selu, ide sa ženom u banju, dok mi oremo, sejemo, žanjemo i mlatimo praznu slamu – reče Simeun.
– Bogami, Simeun je u pravu. Eto, setva se približila, a država nije nikad dalja bila od nas i naših problema. Treba nabaviti seme, đubrivo, gorivo, herbicide, pesticide, hranu za stoku, a treba i u kući mnogo toga. Vlast nam samo šalje obećanja, a zna se šta je za nas to njihovo obećanje – nadoveza se Radoje.
– I kad sve to obezbedimo, opet nismo sigurni, jer zavisimo od neba. A nebo nam zadnjih godina nije od koristi… – javi se Krsta.
– Ma, šta se sekirate kad smo mi nebeski narod! – našali se Kosta.
– Jesmo, ali nam zvezde nisu baš naklonjene! – ubaci se Lepomir, na čije reči se svi redom složiše.
Složio se i deda Pantelija, jer on pamti i bolja vremena.
Rade Đergović
