Rijaliti Srbija
Godina je 2032. Godina velikog jubileja: dvadesetogodišnjica vlasti Jednog i Jedinog, našeg dragog druga Predsednika Aleksandra Vučića, Ace Srbina, Nenadjebivog. Grmeće topovi, kotrljaće se tenkovi, leteće svud unaokolo dronovi-samoubice made in Željko Mitrović Žeks, biće održan i veliki (najveći u istoriji) koncert sa najvećim estradnim zvezdama naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti: Aca Lukas, Ceca srpska majka, operski pevači Narodnog pozorišta izvešće svoj planetarni hit Beograde, moj sokole a biće nazočni i Cane u duetu sa Porfirijem i mnogi drugi slični.
Dakle, jubilej će biti obeležen radno kako i priliči čoveku koji nema ni jedan jedini dan radnog staža a još će pride u isto vreme biti hirotonisan (promovisan, ustoličen) ili šta god u, ni manje ni više, Patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve koja se u međuvremenu u potpunosti izjednačila sa državom kao i mafija gde Aca već obavlja funkciju Kuma.
I sa tog mesta On će kao i neki njegovi prethodnici (Čarnojevići) povesti srpski narod sa Kosova u bolju budućnost gde se odavno već nalaze Srbi u ostatku Srbije. Svu trojicu kosovskih Srba koji su pretekli u „našoj južnoj pokrajini“ sa sve par neophodnih stvari koje će poneti sa sobom Aca Čarnojević će sa Kosova ravnog povesti ka matici, majci Srbiji, i konačno zatvoriti začarani krug, razrešiti taj „Gordijev čvor, taj kamen o vratu naše nacije i države što nikome u istoriji nije pošlo za rukom.
Kosovo kao teritorija nije u sastavu Srbije od 1999. godine kada je izgubljen rat protiv NATO-a, nešto kasnije (2008. god.) proglašenjem nezavisnosti Kosova, briselskim jednim pa drugim sporazumom (2013. i 2015.) i konačno francusko-nemačkim-evropskim planom 2023. godine.
Onu šaku jada od Srba sa severa Kosova (oni sa juga su još mnogo pre pušteni niz vodu, prepušteni na milost i nemilost Albanaca u čijem su se obruču kao u logoru našli) napredni prevaranti na čelu sa svojim Šefom su godinama lagali i varali, potplaćivali, zastrašivali i svašta nešto zlo i naopako a preko tzv. Srpske liste ih držali u pokornosti dok se ta bagra navodno zaštitnika Srba i njihovih interesa bogatila baveći se kriminalnim radnjama za sve pare. Pa su tako jadnici izlazili na izbore i džedžali na barikadama, pa se sa njih po komandi povlačili, napuštali sve institucije osim Skupštine Kosova jer gospoda iz Srpske liste svoje guzice nisu hteli da maknu iz poslaničkih klupa i ministarskih fotelja a obični građani su ostavljeni na vetrometini bez ikoga da ih brani – bez policije, sudstva a Srbija kao država je mogla samo da gleda šta se događa i preko Predsednika da preti praznom puškom jer „tamo dole“ je NATO sve i svja i tu je početak i kraj priče.
A onda je naše mudro rukovodstvo donelo odluku da se bojkotuju lokalni izbori u severnim srpskim opštinama aprila 2023. godine i zajebali onaj tužni narod tamo do daske, onako baš po srpski, u korist sopstvene štete.
I prošle su godine pune muka, u prvom redu za našeg Aciku-braciku ali i slatkih muka za građane i građanke zemlje Srbije a još slađih za one velikomučenike na Kosovu. Predsednik naš i vaskolikog svemira nije spavao, nije vršio ni malu ni veliku nuždu, malo je jeo a mnogo pio, uglavnom vino, i samo je radio i radio da svima nama bude dobro a njemu kako bogda. U našoj deželi je svakim danom bilo sve bolje i više i jače, i inflacija i pad standarda i gubitak svih osnovnih ljudskih prava i civilizacijskih vrednosti, institucije države su kao gumicom izbrisane a iseljavanje iz tog raja je toliko uzelo maha da u nekim delovima zemlje više nije bilo žive duše, oni koji nisu zbrisali na odvratni, neprijateljski, Zapad nagrnuli su u Beograd i na vodi i na kopnu a oni veselnici sa Kosova kojekude.
I ostadoše trojica sinjih kukavica tamo dole do pre neki dan kada ih je Patrijarh Aca Srbin Prvi, na dan svog grandioznog jubileja, poveo na poslednje putovanje, seobu u toplije krajeve da i oni svoje nesrećne živote, bar malo, prožive kao sav normalan svet.
Oni sa južne strane Ibra već su postali veći Albanci od domicilnih Albanaca a njih smo ionako odavno zaboravili kao da nikada nisu ni postojali. I tako smo od rezultata 5:0 za nas kako je slavodobitno onomad objavio tapšač Marko Đurić, svojevremeno i naš ambasador u SAD (?!) posle jednog od mnogobrojnih sastanaka prištinskih i beogradskih predstavnika u pregovorima o Kosovu, stigli do 0:5 kako pokazuje semafor ove proste 2032. godine kada slavimo obljetnicu – 20 godinica vlasti SNS-a i AV-a i kada nas, hvala Bogu, ima sasvim dovoljno da svi stanemo pod jednu šljivu i da još neko ostane i sa strane.
A za narednih dvadeset godina vlasti Nenadjebivog biće i mnogo bolje. Raduj se srpski svete gde god da si i ne zaboravi:
„Nema smrti, ima seoba“ (M. Crnjanski – Seobe).
Piše: Dragan Karalazić
