Muke meštana Crne Bare traju već godinama:
Stanovnici sela Crna Bara kod Bogatića, od 2014. godine nemaju pijaću vodu. Oni već godinama svakog jutra dolaze na centar sela, sa balonima i toče vodu iz cisterni, kako bi imali za piće i kuvanje. Crnobarci kažu već godinama svi im obećavaju vodovod, ali niko ne realizuje, samo ih se sete pred izbore, dok oni vodu moraju da piju svih 365 dana u godini.
Na biciklima, u automobilima ili peške. Svako jutro u Crnoj Bari ista slika. Meštani na centru sela toče vodu za piće iz cisterni. I tako osam godina.
„Rekli su nam da ne valja voda, kažu valjda bakterija ima, neko priča i da je od septičkih jama, to je od onih poplava što su bile. Svaki dan dolazimo ovde, točimo u balone, cisterna bude prvo na jednoj raskrsnici pa na drugoj… Muke su ovo, niko ne zna, moramo da ostavimo sav posao i u određeno vreme po balone i da točimo vodu. Eto, kažu Drina dobra voda, mi tik uz Drinu a vode nemamo. Zatvorili su nam ove česme, kopali su neki bunar ali od toga ništa nema“, pričaju očajni meštani koje smo zatekli da sipaju vodu iz cisterne.
Voda je zagađena od poplava 2014. godine. Tada je celom selu zabranjena za upotrebu, a meštani, pretežno stari, primorani su da dolaze do cisterne po svoju vodu.
„Ja ne dolazim svaki dan, nešto balona kupim, nešto natočim ovde i onda u gepek pa kući. Ne mogu svaki dan da stignem da dođem na centar po vodu. Bojimo se naše vode, kažu da je neispravna, samo obećavaju ali niko da nam obezbedi. Kažu biće voda, sprovešće vodovod, više se i ne nadamo“, objašnjava jedan stariji meštanin dok broji balone u gepeku, računajući za koliko dana će mu biti dovoljno.
Dragana Miražić vodu za svoje domaćinstvo donosi čak iz drugog sela.
„Ove balone sa vodom donosim iz Radenkovića, to je selo udaljeno oko 15 kilometara. Moram tako, moji ukućani, deca ne žele da piju vodu iz cisterne, jako je hlorisana i to nam smeta. Nekada bude i dobra, ali ne mogu da razmišljam da li će biti dobra, pa da prosipam ako nije. Ja odem i napunim oko 15-20 balona i to nam traje oko dve nedelje. Držim ih napolju, zimi zalede, leti je to vrela voda, nemam gde drugo da je držim, ali šta ću kad ne mogu da pustim vodu sa slavine“, navodi Dragana Miražić dok sipa vodu u dečje flašice.
Vodu su mnogi obećavali, pre nekoliko godina iskopali su čak i novi javni bunar. Doduše, udaljen i na kraju sela a voda iz njega nikada nije potekla.
Đorđe Mijailović
