Humoreskica
Došlo neko gadno vreme. Zavladala mržnja među narodom, pa se ne zna ko će biti poganiji na jeziku. Nekada se bar na selu znalo ko je stariji i kome šta smeš reći. Otkako je prokleta kutija sa pokretnim slikama stigla u sve domove, nestalo je poštovanja, nestalo je lepog obraćanja, nestalo je onoga što jedan narod krasi i čini ga civilizovanim. Nestalo je kulture. Tim povodom, a i još ponekim stvarima se onomad u kafani „Kod Ace Pljačke“ bavilo odabrano seosko društvance uz pivce i meze.
– Gospodo seljaci i ostala inteligencijo, jeste li slušali šta sve govore pre`stavnici opozicije u skupštini narodnoj? – prvi se za reč javio Miloje.
– Bogami, čuli smo i one iz većinske grupe, koja ovom zemljom vedri, a sve više oblači, skoro deceniju ipo! – dobiknu Sreten.
– I ne samo da su nekulturni, jer vređaju ono malo opozicije, nego im još i prete. Onaj bivši „žuti“ iz Kikinde, preti svom neistomišljeniku sa druge strane da ne ide prugom i da će mu doći pred kuću da se sa njim obračuna. Najgori su bivši „žuti“, koji preletanjem u bivše radikale, pokušavaju da budu veći radikali od onog doktora, koji ne silazi sa režimskih TV, bljujući vatru na one, koji su protiv njegovog naslednika na čelu ove države – nastavi Arsenije.
– Polako ljudi, budimo realni. Ovi iz opozicije su prvi počeli – ljutnu se Miloje.
– More Miloje, u`vatiš ti mene za poziciju! Ona vodi ovu državu i sve je u njenim rukama, a ne oni koji ni o čemu ne odlučuju – reče Radoje, a na njegove reči svi prisutni, osim Miloja se nasmejaše.
Nasmejao se i deda Pantelija, jer on zna da je smeh najbolji lek. A nama je lek neophodan.
Rade Đergović
